Po interviu su "Veidu", grįžęs į savo kabinetą Europos Komisijos atstovybėje Lietuvoje, užklydau į "Vilnius - Europos Kultūros Sostinė" Interneto svetainę. Ten aptikau genialią marketingo idėją - "Tapk Vilnius '09 Ambasadoriumi". Užpildžiau anketą, išliejau savo širdį apie meilę Vilniui ir gavau patvirtinimą, jog mano pavardė jau puikuojasi tarp šventės ambasadorių. Visgi, padaręs tokį "žygdarbį", savęs paklausiau - kodėl aš iki šiol apie šią akciją negirdėjau? Kodėl nėra užsienyje besimokančių studentų domenų bazės, kurios pagalba žinios apie tokias kampanijas galėtų būti skleidžiamos pasauliniu mastu? Juk žmonės, kaip aš (besimokantys/gyvenantys užsienyje) būtų patys geriausi tokios idėjos skleidėjai pasaulinėje bendruomenėje. Šis informacijos tarpas ir atsakė į mano ankstesnį klausimą, ar būsiu naudingesnis čia, Lietuvoje, ar gyvendamas svetur? Taigi, mano gyvenimas, karjera ir pasiekimai bus naudingi Lietuvai (man gyvenant už tėvynės ribų) tik jeigu vyks abipusis dialogas: tarp tų kurie gyvena čia ir išvykėlių, kuriems informacija apie Lietuvą gali būti sunkiau pasiekiama.

http://www.culturelive.lt

     Prosječni godišnji neto broj migranata, u razdoblju od 2000-2005, za Hrvatsku je +20 000, što je bolje od Slovenije, Mađarske, Češke, Slovačke, Poljske, Bugarske, Rumunjske kao naših politički i ekonomski usporedivih susjeda. Već znamo neko vrijeme da imamo pozitivnu imgiracijsku bilancu, što je dobro za nas jer imamo lošu demografsku sliku. Taj broj je i bez sustavne imigracijske politike, na kojoj niti jedna Vlada nije radila. Političari se klone te teme, vjerojatno jer bi javnost negativno reagirala na samu spomen uvođenja radne snage ili općenito nastanjivanje stranaca. However, činjenica da je kvalificirana radna snaga oskudna ne može se ignorirati i to ne samo na MBA levelima već i u običnim "zidarskim" zanimanjima. Oni koji žive na obali, u djelovima Hrvatske gdje je (bio) prisutan građevinski boom, znaju da nije svatki zidar iz Hrvatske. Ilegalno i legalno, u Hrvatskoj boravi 120 000 stranih radnika, ponajviše iz susjedstva. No to nas ne treba čuditi. I prije 1990. kako piše Ivo Jakovljević u Glasu Istre, Hrvatska je bila "višenacionalna zemlja i zemlja gastarbajtera." Više plaće, a ponajviše šanse za bolji život će i dalje privlačiti susjedne nam radnike na obalu i u turističku granu gospodarstva, pogotovo ako nastavimo rasti snažno, a ostatak regije počne zaostajati.

U svijetskoj migracijskoj populaciji (190 milijuna ljudi je 2005. živilo van svoje domovine) Hrvati zauzimaju samo 0.35% u 2005. To je više od Mađarske (0.17), Češke (0.24) i BiH (0.20%) i usporedivo sa Poljskih 0.37%.

    Migranti su činili 14.53% Hrvatske populacije u 2005. što je dalekoviše od Slovenije (8.51%), Mađarske (3.13%), Slovačke (2.3%), Češke (4.44%), Poljske (1.82%), Bugarske (1.35%), itd da ne nabrajam još. Usporedivo je sa Irskih 14.11%. Više je od Francuske (10.7%) i Njemačke primjerice (12.27%) iako naravno u apsolutnim terminima te dvije zemlje su daleko ispred nas.

    Novac poslan doma 2005. je u Hrvatskoj iznosio $1,22 milijarde ili 2.88% BDPa. U susjednoj nam BiH taj iznos nije bio nešto veći, tek $1.84 milijarde, no to je 16.18% Bosanskog BDPa. To čini BiH trećom najovisnijom državom o doznakama u Europi. Moldova je prva sa vrtoglavih 28% and Srbija druga sa 17%. I Albanija ima visoki udio od 14% što pokazuje da na ovim prostorim još uvijek postoji velika ovisnost o migraciji radnika iz prošlih vremena. Bolje je možda reći na "onim" prostorima. Nasuprot velikim doznakama Srbije, Albanije i BiH, udio u Hrvatskoj je 2.88% a u Sloveniji 0.71%, znatno manji prihod od doznaka u BDPu. Naime, socijalističko i Titovo upravljanje ekonomijom nije bilo Bog zna kakvo, a najmanje ispravno. To je najbolje vidljivo u podatku da je prosječena godišnja inflacija od 1971. do 1991. u Jugi bila 74% ("razvoj se financira iz prve emisije" spika), što je dovelo do potpunog nepovjerenja i diskreditiranja dinara i DEM je postala de facto valuta zemlje. No koliko god je ekonomska politika u ono vrijeme bila loša, Tito je napravio jedna dobra potez. Otvorio je granice radnicima koji su rado slali zarađene marke nazad u Jugu. Na djelovima današnje bivše Jugoslavije te doznake i dalje hrane neke zemlje.

    Malo da se maknem od migracije ali ostanem sa lošim ekonomskim politikama. Tko god još planira godišnji a ne zna gdje bi, ja bih preporučio Zimbabve. Bez šale. Nikakav Zagreb Stock Exchange ili NYSE, to je za amatere. Tko se stvarno želi obogatiti "na brzaka" neka ode u Zimbabve. Kao klasičan primjer idiotske ali neizmjerno zabavne ekonomske politike jest Zimbabve-ova orgija printanja novca. Da to nije dosta, Mugabe & Co. je fiksirao službeni tečaj Zim dolara na 250 za svaki US $1. Kako Economist nedavno piše na svom FreeExchange blogu, pravi tečaj na crnom tržištu je naravno (inflacija preko 7000% na godinu) negdje oko Zim$ 130,000-za-US$1. Pazi koliko teško bilo pretvoriti $100 u $52000. Kupiš na crnom tržištu i odešu u banku promjeniti po službenoj stopi od Zim $250-za-US $1. Lokalni ekonomist kaže da bi uzelo oko 3 koraka. Problem za nas je da smo bijelci, pa ušetati i išetati se iz zemlje sa takvo količinom novca bi vas stajalo života. Bolje onda tražiti dobit na Crobexu. ;)

Šalu na stranu, zbog napaćenih ljudi u Zimbave-u, što prije netko otkine glavu Mugabeu to bolje.