Leto 2008 je leto novih načrtov, akcij, prišlo bo do večjih političnih sprememb v svetu. Leto je primerno tudi za nova finančna vlaganja in s tem povezano ugodno za nove projekte, ki zahevajo dolgoročna finančna vlaganja. Ti projekti lahko pozitivno vplivajo na živjenje narodov in ljudi.

Leto 2008 je tudi naklonjeno posameznikom pri načrtovanju novih poslovnih projektov, za aktivno reševanja težav, katerih vplivi trajajo že dalj časa. Naklonjeno je tudi spremembam v načinu razmišljanja in življanje nasploh.

bilo mi je divno, mnogo mi se dopalo i nisam imala pooojma da srbija

ima toliko etno dogadjaja i etno sela koja nisu samo za turiste.

"There is an idea of Patrick Bateman, some kind of abstraction, but there is no real me, only an entity, something illusory," says the main focus of this film Patrick Bateman who is played by Christian Bale. Set in the 1980's, American Psycho, which is adapted from a book of the same name by Bret Easton Ellis revolves around the increasing homicidal rage of the wall street yuppie Patrick Bateman. Not only is this movie a slasher flick it also seems to be a dark comedy based upon the insanity and anxiety attacks of the mid-80's.

The movie is clearly a slasher movie at first glance, but if you watch for more than the blood and killing you find out it goes in-depth to levels that many slashers fail to reach. Not only do you get an inside track with the narrations from the mind of Patrick Bateman but you also get a feeling this is a satirical look at the society of that time. It becomes more and more obvious that you are not watching an outside perspective but rather you're watching through the eyes of a paranoid serial killer. As the film progresses you feel that Bateman, in his mind, is almost sure he's being chased yet manages to escape quite flawlessly.

Almost as quick as we find out Bateman is a raving lunatic, you are given the reason that makes him lose it; Paul Allen(Jared Leto). Once Paul Allen begins calling him the wrong name and having what Bateman wants, it seems Bateman becomes obsessed with being better than Paul Allen. It is this that drives the movie and the subsequent killings. But then he seems to become trapped in his lust for blood. His confession to his lawyer on an answering machine is passed off as a joke and gives Bateman the satisfaction that is not deserved.

Directed by Mary Harron, this novel turned film, captures many of the 80's iconicisms but also satires the yuppie lifestyle perfectly. The film is also unique in the way the action of murder is presented. Bateman seems to get hyped up by reviewing a particular CD to his victim. This makes for a standout scene between Bateman and Det. Kimball(Willem Dafoe) as Bateman is asked about the new Huey Lewis and The News CD.

This film running 102 minutes is insanely addictive and powerful because it draws greatly from the main facets of moviemaking. It so well made that it almost makes you forget the flaws. The one main problem that stands out to me is that in the book Bateman's friends are a focal point but in the movie they are kinda cast aside as the movie goes along.

Watch this for Christian Bale, great satire of the 80's, the sex scene , and an overall good movie.

Final Verdict: 4.6/5

Awards applaud monsters of metal

Heavy rock heavyweights Metallica and Rage Against the Machine have been hailed as heroes at Kerrang! magazine's annual awards ceremony in London.

Metallica received the metal magazine's inspiration award, while Rage Against the Machine entered its Hall of Fame.

US band 30 Seconds To Mars, fronted by actor Jared Leto, were the only act to win more than once, picking up best single and best international band.

Welsh rockers Bullet For My Valentine were named best British band.

The ceremony, one of the most boisterous in the music calendar, hosts the hottest names in heavy rock - from outrageous thrash metal monsters to mainstream stars.

Metallica were given the biggest ovation of the night when they collected their award.

"We are very, very appreciative of all the love we feel around us," singer James Hetfield told the crowd.

"Heavy metal is resurging, coming alive again. Thank you for supporting that."

'Classic albums'

Metallica collected their award to a raucous standing ovation

The band had been name-checked as inspirations by some of the earlier winners, including 30 Seconds To Mars and Slipknot.

Metallica have been going for 27 years and have sold more than 100 million records worldwide.

Kerrang! editor Paul Brannigan credited them with having "changed the face of heavy metal forever".

"Every musician in this room is influenced by this band and their classic albums," he said.

Metallica are headlining the Reading and Leeds Festivals this weekend alongside Rage Against the Machine, which also got a rapturous reception at the ceremony.

"Thank you so much," singer Zack De La Rocha said, before reeling off a list of names that included The Clash, Public Enemy, Bob Dylan and "anyone who went out in the streets and showed Tony Blair the door".

30 Seconds To Mars refrained from mentioning their former record label EMI in their speeches after the company sued the band for $30m (£16m).

Accepting the best single prize for From Yesterday, Leto described the award as "an unbelievable gift".

Masked metal titans Slipknot, meanwhile, were given the Kerrang! Icon honor.

That was accepted by three band members - all in trademark horror outfits - with drummer Joey Jordison absent after breaking his ankle.

The injury has forced the band to cancel their appearances at Reading and Leeds. "We showed up for the booze - I didn't even know we were nominated," they said.

Mr Brannigan had welcomed the bands as "ladies, gentlemen and mythical beasts", and the event has a reputation for drunken behavior.

Sadistic housewife

Rage Against The Machine won the Hall of Fame award

And he predicted that they would turn into "dribbling, brain-dead morons" after a night of alcohol.

Other winners included Def Leppard, who sent a video message after being named classic songwriters.

Avenged Sevenfold picked up best album, while Machine Head were named best live act.

Slaves To Gravity won the best British newcomer trophy, with the international equivalent going to rising stars Black Tide.

The winners of best video were New York progressive-rockers Coheed & Cambria, for the track Feathers - a vision of American suburbia shot in black and white and featuring a sadistic housewife.

The night was hosted by Anthrax guitarist Scott Ian, with eight of the 13 winners voted for by Kerrang! readers. ]]> http://cosasdemi.wordpress.com/2008/08/14/los-dos-viajes/ Thu, 14 Aug 2008 14:33:53 +0000 Leto Malatesta http://cosasdemi.wordpress.com/2008/08/14/los-dos-viajes/ Todo viaje, al final, es un llegar a algo. En este caso Leto no tiene que subirse al 97 y eso es bueno. Mejor es que hasta el martes ni siquiera tiene que verlo. Feriado y aunque no tiene idea que se festeja, está tranquilo.

Este viaje tiene varias finalidades.

La primera es deshacerse, por un tiempo, de las cuentas a pagar. Teléfono y tarjetas, de lo peor. Las viene pateando hace un tiempo ya y es hora de que se ahoguen y/o le pongan ese simpático ticket que dice "pagado" y por un rato, que siempre se espera que sea más largo que la última vez y nunca se cumple.

La segunda parte del viaje es más difícil, porque es primero un viaje hacia su propio ser, en busca de un poco de confianza. ella dijo "hacelo" y también hubo en su voz, una suerte de "por favor". Ella sabe que lo va a hacer, porque sabe como tocar sus hilos, aunque quizás no lo quiera aceptar. Los pasos intermedios son simples. Imprimir unas hojas, fotocopiarlas, armar tres carpetas, conseguir dos sobres (uno grande y uno chico). Meter las carpetas en el sobre grande y después una hojita en el chico y cerrarlo, también meterlo en el otro sobre y cerrarlo también, escribir una dirección en el frente y después otra en la parte de atrás. Parece simple hasta ahí y es entonces cuando se pone difícil.

El sobre grande ya armado hay que llevarlo al correo y despacharlo para un concurso de cuentos, Leto no sabe o no quiere creer que tiene la posibilidad de lograr algo con el contenido de ese sobre. Algunos dicen que si, pero sabe que, más allá de sus habilidades, siempre hay algo que es mimo.

Es un viaje hacia la confianza, hundirse en si mismo y tocar ciertas fibras para poder lograr la segunda parte del viaje.

En el fondo, extraña al 97, ahí es todo más fácil. Son dos horas de viaje, siempre, mínimo, pero aproximadamente real. La capacidad del chofer es un axioma, ya que está sentado en la punta del bondi y se da por descontado. No dormirse es un plus, que si fallara, no quedaría tan lejos del destino cuando alguien lo saqué de las garras de Morfeo a sacudones. Todo está previsto, todo es simple y solo requiere de tiempo, saliendo lo suficientemente temprano no puede llegar "tan" tarde. Ahora necesita otra cosa, alguna suerte de "imponderable" que lo empuje a cumplir algo que no es común, creerse capaz de algo que le suena demasiado grande. Tiene problemas con eso de "tener razón" ya que normalmente lleva eso de la mano, y si la tiene, y cree que no lo va a lograr, ¿Para qué hacer el viaje? No puede ser para complacerá y nada más, porque darle el gusto a ella es ir contra si mismo y al final es ir contra ella también y eso no es aceptable para una persona como Leto.

De golpe, como en las películas cuando muestran un amanecer, un haz de luz impacta en la cámara y por un segundo ve solo un circulo amarillo que, en este caso, son unas palabras de ella.

"Al final, un concurso, es solamente el gusto del jurado". Les gustará o no, no es algo que le importe, quizás también tengan en cuenta la construcción o el método y como nada sabe de climas o artes literarias, aunque algunos, que lo han leído dice que a veces los logra. Leto se queda tranquilo. Ya encontró la razón para el segundo viaje y está dispuesto, ya parte con unos billetes para las cuentas y todos los datos a imprimir en el mail y una sonrisa en la boca, porque este viaje no será en vano.

Download it here!

Thanks to Bellyhouse for the theme music.
Also thanks to R&D Podcast for lending us Leto for a day

Aunque apagó todas las posibles alarmas, no se acordó de la alarma del cumpleaños. Sonó, a las 9 de la mañana del día que podía, tranquilamente, dormir hasta tarde.

A pesar que en el mismo momento en que apoyó un pie en el suelo, una serpiente,  que bien podría llamarse "Responsabilidades" o "pagos", lo amordazó, nada cambió su semblante.

Mandó un mail de feliz cumpleaños, aunque ya la había felicitado por teléfono y por sms. Suspendió un desayuno con su hermana, pero también le sacó la cuenta de cuanto tenían que pagarle por el recién parido nuevo status laboral, desempleada, donde ya Leto se mueve como un pez en el agua. Prometió pasar en breve a saludarla y ver como anda... de corazón espera cumplir, pero sabe que todo es tan difícil en este mundo...

Miró su nuevo blog, nadie había pasado... o si... pero es más fácil asegurarlo con un comentario posteado por el visitante. Reviso otros blogs, los mails y se fijó si tenia carta, nadie se acordó de él. Pero siguió igual.

"Hoy el pago no está", tuvo que cambiar dólares de sus ahorros para pagar el alquiler que se retrasa. Salir a comprar un regalo, elegir, ver y desesperar. No puede decidirse entre uno y otro así que aplicando a Confucio o a Sartre, no sabe nada de filosofía, se decide por los dos y con bolsas se hunde en la desesperación.

¿Le gustará? ¿Le quedará bien? Todo le queda bien, pero no, quiere confirmar que a sus ojos que le que queda bien. La pasa a buscar por la facu, llega sobre la hora y no pudo comprarle las flores que le quería regalar.  Ella está hermosa (como siempre) y en medio de la calle Corrientes, abre sus regalos, el le habla de todas sus inseguridades "que el color, que el modelo, que la tela, que se yo". Ella es un sol de felicidad y ya en su casa, se prueba todo, la remera le queda pintada el suetercito le encanta, a él, a ella también, los demás ponderan el ojo de Leto para comprar y el se empieza a tranquilizar, de a poco, ahora puede temblar por los nervios tranquilo, hasta que al fin desaparecen.

Salen a comer. Esa noche duerme con ella... y al otro día se despierta como el día anterior. FELIZ.

Jodidamente jodido escribir en el bondi, ¿Lo sabían? pero más jodido es encontrar un momento para expresarse.

Acabo de ver, por la ventana, atravesando la plaza de Morón, a la que fue mi jefa de preceptoras durante mis últimos tres años de secundario. Mabel, vieja forra si las hubo y habrá, un as del grito (Extraño a mi preceptora, mamá Norma, ¿Qué habrá sido de ella?) Igual, a la vieja de mierda, parece que hasta los años la esquivan, está igual.

A mí, los años, más de diez desde que terminé quinto, casi me destruyen. Trabajé siete años, tuve un pico de stress, pasaron tres mundiales en el medio y muchas copas América. Un casamiento y un divorcio, una ahijada. Amores, telos de mala muerte y de los otros (esos que hasta te regalan caramelos, para endulzar los momentos después sexo salvaje, si no me di a la fuga inmediatamente después de la eyaculación , peines, ¿Para qué quiero un peine? y otros enseres para la limpieza personal que terminan en el baño de tu casa) Viajes para nunca volver y sus respectivas vueltas y todos los estudios que nunca terminé.

Siempre volviendo a empezar y eso es lo bueno, a pesar de todo, no parar.

Que todos los sueños se ahoguen y mueran que, tras el luto correspondiente, siempre pude volver a soñar con alguna eternidad.

Como eterna es mi vida dentro de si misma.

Como eterna es esta puta necesidad de escribir.

Atina za 1 dan (vodic)

Athens for 1 day (guide)

Paralia-Katerini, polazak, 23.25h - 00.00h

Iz centra Paralije (Paralia) hvatam Bus br.1 koji saobraca na liniji Paralija – Katerini, i putujem nekih 15-ak minuta do Zeleznicke stanice. Stanica na kojoj treba sici je odmah nakon prvog i jedinog nadvoznjaka na koji cete naici, a koji ustvari i sluzi za prelaz preko pruge tj. samog ulaska pruge u stanicu. Od stanice do Zeleznicke imate jos samo par minuta pesice, a nakon dolaska u istu taman toliko vremena da se upoznate sa redom voznje (ukoliko niste vec unapred), a koji kazuje da vozova za Atinu ima u 00.00h i 00.30h. Razlika je ta da je prvi voz klasican, a drugi sa spavacim kolima. Cena karte Katerini-Atina za prvi voz bez ikakve rezervacije je 12.60€. Kupujem kartu i cekam…

Katerini-Atina, putovanje vozom, 00.10h – 05.45h

Voz kasni 10min. Ulazim u voz koji je na moje zaprepascenje pun. Ej ljudi, ponoc je, a voz pun!!! Ne znam kako je to kod nas, nisam se vozio vozom u Srbiji ko zna koliko godina, ali sam pretpostavljao da ce voz biti prazan, ipak prevario sam se. Kako sam u Grckoj bio u predsezoni, u vreme dok su studenti jos uvek aktivni, dobro je bilo sto sam ugledao jedno prazno mesto. Zavalio sam se u sediste, dok je preko puta mene jedna zena najopustenije spavala preko dva sedista. Bacio sam slusalice u usi, pustio laganu pop-rock muziku i pripremio se za putesestvije. Chim je voz krenuo, bilo mi je jasno da se vozim u necemu sto je mnogo brze nego li bilo koji nas prevoznik, bilo to autobuski ili zeleznicki. Odusevljenje na delu, ali je problem sto je mrkli mrak, te je tesko videti kuda i kako se ide.

Nailazile su omanje stanice redom, Lefkada, Leptokaria… i sve je bilo ok dok ne dodjosmo do Larise (Larissa) glavnog grada oblasti Tesalija (Thessaly) kad pocese da ulaze putnici i da dizu one koji su sedeli masuci nekim kartama. Da sam znao da je dobiti svoje sediste u vozu toliki problem, isao bih bus-om za Atinu, ali sad bese kasno. Pravio sam se blesav dok ne naidjose neki i pocese da mi masu sa kartama sa rezervacijama. Pade mi mrak na ochi. Ustadoh i sa momkom koji je usao zajedno samnom u Kateriniju, izadjosmo iz dela sa sedistima i naslonismo se na zidove u delu izmedju vagona. “Bedak” rekoh, al sta je tu je, valjda ce neko izaci i osloboditi neko mesto na nekoj od sledecih stanica, tesim se.

Prolazili su sati, cuci, dizi se, protezi utrnute noge, a pruga samo tandrce i kljuca mi u mozak. Dodje mi trenutak kad mi pade na pamet da izadjem na sledecoj stanici i da se vratim za Katerini, al preovlada zdrav razum te ostadoh u vozu. Da sam izasao, ko zna kada bih docekao sledeci voz nazad i samo bi mi propao dan, te bih se posle toga osecao jos gore. Idemo dalje, pokusavaj da dremas cuceci, pokusavaj da dremas stojeci, a na sat mi se i negleda, jer mi se cini da mi vreme nikad sporije prolazi.

Nakon 3.5 sata mucenja, poceh da razledam ima li slobodnih mesta, jer na dobrom (chitaj dugom) delu puta nije ni bilo stanica, i nakon nekog vremena i neke stanice na koju nisam obratio paznju, ugledah oslobodjeno mesto i brzim korakom se uvalih u sediste. Ipak, voznja je trajala jos taman toliko da se malo okrepim pred Atinu, jer je ubrzo pocelo da svice i pocele su da se naziru bele zgradice od po 4 do 5 spratova sto je nagovestilo da ulazimo u prigradska naselja Atine, a samim tim da cemo brzo doci i do stanice.

Atina

Larissa stanica

I negde oko 5.45h prispesmo u Larissa-u, glavnu zeleznicku stanicu Atine. Kako je glavna zeleznicka stanica Atine, zgrada i uopste ceo objekat stanice je skroman, dva protocna koloseka koji funkcionisu i zgrada duz njih koja nije ni pridji glavnoj zeleznickoj stanici u Beogradu sto se velicine i arhitekture tice, ali na nasu zalost, vozovi, brzina kojim idu, tacnost, uredjenje stanice i gotovo svi ostali detalji koji nisu vezani za arhitekruru i velicinu stanice idu u korist Larisse. Osvezih se u urednom WC-u i napustih objekat, u potrazi za stanicom Crvene metro linije, koja sece Larissa stanicu, samo pod zemljom.

Ispred zgrade se nalazi veliki pano sa mapom sa svim linijama Attiko metroa, dok se sa druge strane panoa nalazi mapa prostora oko Larissa stanice i oznacenim metro stanicama odakle se moze videti da je ulazak za stanicu metroa tacno iza vas, stepenicama. Uputih se pod zemlju, i tu se ima sta videti, to je ono za chime Beograd zudi, za chime ce zudeti verovatno vecno, to je ono sto Atinu chini metropolom, a Beograd ne. Beli mermer na sve strane, touchscreen automati za kupovinu karata koji bi kod nas verovatno bili razbijeni, sto zbog toga da ne budu citavi, sto zbog toga da bi bili opravdanje za nemanje karata prilikom kontrole i gomila putokaza koji vise nad vama i koji vam kazuju kuda treba ici za zeljeni pravac metro linije. Kupih dnevnu kartu koja kosta 3€, cekirah je na automatu koji ukuca vreme cekiranja te se do tog vremena sledeceg dana mozete voziti na tu karticu (24h) i uputih se ka peronu za Omonia stanicu i istoimeni trg. Crvena linija (Line 2) Attiko metroa je najdublja i najbrza, dakle pravi “teski” metro, koji napustam na drugoj stanici u potrazi za Zelenom linijom (Line 1) koja ce me odvesti ka Pireju (Piraeus), koji je zacrtan na mojoj mapi Atine kao prvi za posetu.

Omonia stanica

Omonia je jedna od cetiri stanice na kojima se ukrstaju po dve linije metroa, u ovom slucaju crvena i zelena linija. Kroz mrezu putokaza, hodnika i stepenica se penjem i napustam underground i ulazim u Zelenu liniju, prvu sagradjenu liniju Attiko metroa i upucujem se ka Pireju. Zelena linija samo malim delom kroz jezgro grada, tacnije nekoliko stanica ide pod zemljom, dok ostalim tokom ide nad zemljom. Na nekim delovima se tokom prokopavanja metro trase nailazilo na iskopine, koje se sada mogu videti sa strane iz metroa. Trasa linije je sva u zelenilu, drvecu i lijanderima. Stanice su sve u belom mermeru, i sve su “kao pod konac”. Svaka stanica ima isti sadrzaj bitan za ceo metro sistem i sadrzaj za trenutnu lokaciju. Po polasku, govorna mashina sa prijatnim zenskim glasom najavljuje sledecu stanicu na grckom i engleskom jeziku, a ukoliko se ne snalazite, iznad svakih vrata se nalazi mapa sa stanicama za potvrdu, te zabune ne bih smelo da bude. Predposlednja stanica ka Pireju je za Karaiskakis stadion, stadion Olympiacos-a, dok se sa druge strane nalazi stadion Mira i Prijateljstva (Peace and Friendship Stadium).

Pirej, oko 06.30h

Pirej je najveca luka u evropi i treca najveca luka u svetu po broju prevezenih putnika koja opsluzi 19 miliona putnika godisnje. Po izlasku iz metro stanice, uocava se veliki pesacki prelaz preko ulice koji vodi na ulaz u luku. Sa tog prelaza se pruza pogled na luku i ogromne kruzere i trajekte u njoj koji se polako pune za verovatno prve dnevne polaske. Odlazim na celo luke ako se gleda po karti, jer se odatle pruza dobar pogled na istu. Luka je ogromna i oko nje saobracaju neke linije gradskog prevoza kojima mozete doci na odredjeni dok. Uz nekoliko fotografija, napustam luku i vracam se na pocetnu stanicu zelene linije, gde se moze videti ocuvani stari izgled stanice iz 19 veka. Ulazim u metro i sledeci cilj na mojom mapi Atine je Olimpijski kompleks otvoren 2004 godine za olimpijske igre u Atini, koji se nalazi skroz na drugom kraju grada, daleko na severu. Za razliku od dolask, sada je poprilicna guzva u metrou. Pocinje radni dan, te i Atina pocinje da dise.

Olimpijski kompleks, oko 08.00h

Olimpijski kompleks se nalazi na severu Atine, do kojeg vozi zelena linija metroa (Irini stanica). Kako sam krenuo sa pocetne stanice, a kompleks je gotovo na kraju linije dugacke 26km, navozao sam se dobrano (opet citaj dugo), da mi je glava pocela padati koliko mi se prispavalo, a sve cekajuci da chujem “next station: Irini”. Negde oko 08.00h sam stigao, sto kazuje da voznja sa pocetne stanice traje negde izmedju 30 i 60min. Po izlasku iz Irini stanice odmah se nailazi na kompleks koji je na prvi pogled ogroman. Sastoji se od zatvorene olimpijske hale koja je danas dom Panatenaikos kosarkaskog kluba (Panathinaikos), olimpijskog vodenog centra, olimpijskog teniskog centra, olimpijskog velodroma za kruzne biciklisticke trke sa cudnim krovom, a kao kruna svega je velelepni olimpijski stadion (Olympic Stadium “Spiridon Spiros Louis”). Kao zacin svemu tome tu je i Zid nacija (Nations Wall), zidna skulptura oblika zvona, koju kao i sve navedeno potpisuje spanski arhitekta Santiago Calatrava. Uz dorucak na klupici i nekoliko forografija vracam se na stanicu Irini samo sada u suprotnom smeru i zapucujem se ka Omonia trgu, mom sledecem cilju.

Omonia trg, oko 09.00h

Omonia je jedan od dva glavna i centralna trga u Atini. Nije nista drugo do jedna omanja povrsina sa kojom klupicom oko koje se slivaju ulice i oko koje su razni hoteli. Uz proveru na standardnoj mapi u panou na trgu krecem pesaka Stadiou ulicom ka Sintagma trgu. Prolazim pored omanjeg trga pod imenom Klafthmonos i Istorijskog nacionalnog muzeja u koji na zalost ne svracam, samo zbog vremena. U ulici koja je paralelna sa ovom kojom se krecem se nalaze jos i Olympia teatar, Nacionalna biblioteka, Unirvezitet i Akademija nauka, ali to su mesta upravo za drugi dan posete/boravka Atini koji ovoga puta ja na zalost nemam. Nakon jos malo hoda i osvezenja radi ocuvanja budnosti u vidu ice-coffee dolazim do Sintagma skvera, koji je na prvi pogled dosta veci od Omonije.

Sintagma trg, oko 09.30h

Sintagma je dosta drugacija od Omonia trga. Na centralnom dosta vecem delu naspram Omonie se nalazi parka, gomilom drveca i palmi, kao oaza u Centru grada. Oko trga se nalazi dosta hotela najvisih kategorija, a na celu trga, samo ih ulica razdvaja je parlament Grcke (Hellenic Parliament), na daleko poznat po strazi koja boravi ispred Groba neznanog vojnika (koji je odmah ispred parlamenta), takozvanim Evzonima (Evzones). Evzoni su inace naziv za elitne jedinice lake pesadije i planinskih jedinica Grcke vojske. Ispred parlamenta su dva Evzona koji na trenutke nepomicno stoje, a zatim paradno marsiraju duz zacrtanih marsuta, meni jako smesnim korakom, ali ipak to je tradicija. Njih nije moguce nasmejati i odvuci im paznju, ipak je to uvezbavano godinama.

Sledi fotografisanje, u park na trgu nisam zalazio, samo sam bacio pogled, i zaputio se ka “space” tramvajima koji su cekali red voznje na pocetnoj stanici iznad sintagma parka. Pininfarina design, ma nemoj! Opet nesto sto Beograd nema, ali sto bi realno mogao imati. Niskopodni tramvaji (ATRAM), zvani i laki metro, koji imaju dva zgloba, dakle trodelni su, klimatizovani, brzi, imaju vrata sa obe strane te se otvaraju po potrebi u zavisnosti sa koje je strane stajaliste i izgledaju kao “zmaj”. Ipak je to Pininfarina, koja inace stoji iza dizajna gotovo svih Ferarija. Napustam oblast Sintagme i nastavljam dalje pesaka Amalias ulicom.

Zappeion hala, Panathinaiko stadion, Zevsov hram, 10.00h

- prva grupa objekata –

Iduci Amalias ulicom prolazim pored Nacionalne baste aka. Botanicka basta (National Garden) i chinim gresku sto ne prolazim kroz nju misleci da nema izlaz na Zappeion halu. Inace, ulaz u Nacionalnu bastu je slobodan. Obilazim bastu i skrecem levo u prelepo setaliste totalno pokriveno krosnjama drveca, dok iza sebe ostavljam anglikansku crkvu St. Poul’s oivicenu palmama.

Zappeion

Zappeion je izlozbena hala otvorena 1888 godine za olimpijske potrebe, a danas kako joj i samo ime govori sluzi za razne izlozbe, mitinge, skupove i slicna desavanja. Ono sto je cini posebnom je arhitektura koju odlikuje neoklasicni stil sa Korintskim stubovima i organizacija prostora koji je u potpunosti u harmoniji sa potrebama za koji je namenjen. Na celu hale se nalazi i omanji park sa fontanom. Osecao sam se kao da sam u staroj Grckoj.

Panathinaiko stadion

Panathinaiko stadion je jedini stadion u svetu koji je izgradjen u potpunosti od belog mermera. U davna vremena je koriscen za atletski deo Panathenaic igara u cast boginje Athena-e. Prvo je imao drvena sedista dok nije ponovo napravljen 329 godine p.n.e., potom je 140 godine n.e. renoviran i uvecan na 50.000 mesta. Ostaci stadiona su iskopani uz pomoz fondacije choveka po kome se hala iznad zove, Evangelos Zappas-a za ozivljavanje olimpijskih igara koje su tu odrzane 1870 i 1875. Drugo renoviranje je doziveo 1895 godine za olimpijske 1896 godine i danas moze da primi 80.000 posetioca.

Zevsov hram

Zevsov hram (Temple of Olympian Zeus) je ogroman razruseni hram koji je bio posvecen Zevsu, vrhovnom Olimpijskom bogu. Izgradja je pocela u 6-om veku p.n.e., ali nije zavrsena sve do vladavine Rimskog Imperatora Hadrian-a u drugom veku nase ere, 650 godina nakon pocetka izgradnje. Tokom Rimskog perioda bio je najveci hram u Grckoj i imalo je kultni status u starom svetu. Nakon invazije varvara u 3 veku n.e. hram je opljackan i od tada verovatno nikada nije bio renoviran sto ga je i dovelo kroz vekove u stanje rusevine. Iz ostataka se vidi da je hram stvarno bio ogroman. Dimenzije platforme su 41m x 108m izgradjene od krecnjaka u Dorskom stilu, a imao je 104 stuba koji su u precniku 2m, a visoki 17m i izradjeni od mermera. Prvobitno su trebali biti Dorskog stila, ali kako je hram gradjen 650 godina, stubovi su izgradjeni u Korintskom stilu. Zevsov hram se moze u potpunosti videti sa mesta na kome se nalazi Hadrian-ova triumfalna kapija, kao i sa Akropolja.

Ko zeli da blize pridje ostacima hrama, sa kupovinom karte na Akropolju koja staje 12€ dobija se i karta za Zevsov hram, ali i za sledece iskopine: Ancient Agora, Theatre Of Dionysos, Roman Agora i Kerameikos, sto ja do ulaska u Akropolj nisam znao.

Hadrian-ova triumfalna kapija

Hadrianova kapija (Arch Of Hadrian) je nalik monumentalnoj kapiji, u neku pocast Rimskoj triumfalnoj kapiji. Kapija je izgradjena u slavu dolaska Rimskog Imperatora Hadrian-a i odavanja pocasti njemu za dobrocinstvo gradu. Kapija je visoka 18m, duga 13.5m, siroka 2.3m, potpuno je simetricna i izgradjena je u Korintskom stilu.

Next station: Plaka

Plaka, Akropolis, Agora, oko 11.00h

- druga grupa objekata –

Plaka

Od Zevsovog hrama sam presao Amalias ulicu, a put me je sam naveo ka Plaki, slikovitom istorijskom kraju pod Akropolisom prepoznatljivom po lavirintskim ulicama i neoklasicnoj arhitekturi. Da nisam imao potrebe za kupovinom baterija, Plaku verovatno ne bih ni video. Cak do skora nisam uopste obratio paznju na karti da za taj kraj stoji Plaka, sve dok me prijatelj nije upitao jesam li prosao Plakom, na sta ja nisam imao odgovor, ali sam nakon toga proverio mapu Atine i ustanovi da sam ipak prosao. Uske ulicice pune raznih prodavnica sa suvenirima, restoranima i kafeima, to je Plaka. Tu se nalazi i nekoliko muzeja,na koje ja nisam naisao posto nisam zalazio dublje. Fotografisem Spomenik Lysikrates-u (Monument to Lysikrates) i vracam se putem kojim sam i usao u Plaku i stizem na ulaz u Akropolis.

Akropolis

Akropolis je 156m visoka litica od krecnjaka, koja kruniše grad.

“Jasno vidljivi iz bilo kojeg dela Atine, savršeno uravnoteženi i blještavo beli stubovi hrama Partenon, ponosno se uzdižu naspram plavog neba u pozadini, kao besmrtni simbol ljudskog duha i genijalnosti”

E, a sad malo istorije:

Arheoloska iskopavanja koja su izvedena na padinama i ravnim terenima Akropoljskog uzvisenja, dokazala su da je ova velika sveta litica prvi put nastanjena u neolitskom periodu, pre nekih 6000 hiljada godina!!! Tokom vekova, mala naselja su se prosirivala i na susedne oblasti oko brda Pniks, Agore i Keramikosa. Prvi hramovi od kamena, koji su zamenili hramove od drveta, izgradjeni su pocetkom 6. veka p.n.e. Za vrijeme Persijskih ratova Akropolj je bio opljackan . Velicanstveni spomenici koji se danas na ovim prostorima mogu videti, datiraju iz ''zlatnog'' Perikleovog perida kada su obnovljeni, oko 460-429 godine p.n.e. Od tog doba, i tokom celog Srednjeg veka, Akropolj je ostao skoro netaknut. Mnogobrojni osvajaci izvrsili su dodatna utvrdjivanja, ukrasavanja i izmene na Akropolju. 429. godine n.e. hramovi su pretvoreni u hriscanske crkve, a kasnije, pod turskom okupacijom, Partenon je pretvoren u dzamiju. Za vrijeme opsade Atine, od strane Mlecana 1687. godine, neke od gradevina su delimicno bile ostecene topovskim djuladima i vatrom koja je dva dana besnela.

Kao sto sam vec napomenuo, karta stoji 12€ i vazi za jos 5 lokacija. Krecem ka brdu naoruzan novim baterijama u fotoaparatu. Tek sto podjoh, jedan azijat me ljubazno startova da ga uslikam sa Akropoljom u pozadini, ali tako nekako ljubazno da mi na pamet padose dve stvari: prvo “Dal je moguce da je tako fin?”, a onda mi pade na pamet i nova pesma Severine “Da nisi mozda gej?”. No, salu na stranu, uslikah ga i nastavih ka prvoj starini u kompleksu, Dionisovom teatru.

Dionisov teatar

Dionisov teatar (Theatre Of Dionysos) je bio glavni teatar otvorenog neba u staroj Grckoj, prvi kameni teatar ikada napravljen i mesto rodjenja Grcke tragedije. Posvecen Dionisu, bogu igre i vina, teatar je mogao da primi oko 17.000 ljudi, cineci tako idealnu lokaciju za najvecu staro Grcku pozorisnu proslavu, Dionysia-u. Penjem se dalje, ka uzvisenju iznad teatra koje pruza dobro mesto za slikanje istog.

Sledece na sta nailazim su ostaci hrama za lecenje i raznih stubova, sto u celini sto u delovima. Pada koji foto i idem dalje.

Odeon Herodesa Atikusa

Odeon Herodesa Atikusa (Odeon of Herodes Atticus) je kameni teatar izgradjen 161 n.e. od strane Herodes Atticus u secanje na njegovu zenu i koriscen je za muzicke koncerte sa kapacitetom od 5.000 mesta, a obnovljen je 1950 mermerom i od tada je u upotrebi svake godine u sklopu Atinskog festivala koji traje od juna do septembra. Kako ga posmatramo sa visine, teatar izgleda bas duboko, tj. tribine su bas strme.

Jos malo hoda i stizem pred kapije gornjeg grada gde reke ljudi ulaze i izlaze kroz kapiju Propylaea-e.

Kada se pogleda pravo na ulaz u Akropolis, iznad, sa desne strane se nalazi omaleni hram ''Nike'', boginje Pobede (Temple of Athena Nike), koji je sagradjen za vreme Peloponeskog rata koji je trajao 30 godina. U moru ljudi tih trenutaka, nisam ni primetio da je iznad mene hram ''Nike'', zastajem na trenutak, pucam aparatom na Propylaea-e, i krecem ka njoj.

Propileja

Propyleja (Propylaea) je monumentalna kapija bazirana na originalnoj Propylaea koja je sluzila kao ulaz u Akropolis. Branderburska kapija u Berlinu (Brandenburg Gate) i Propileja (Propylaea) u Minhenu su specificne kopije centralnog dela Propylaea-e sa Akropolisa. Izgradnja je pocela pod perikleom 437 p.n.e. a prekinuta je 432 p.n.e. od kada stoji ne zavrsena do danasnjih dana. Penjem se stepenicam korak po korak jer je guzva ogromna i prolazim kroz njene brojne stubove, nakon cega se otvara pogled ni na sta drugo do gornji grad na kome dominira Partenon.

Partenon

I jos malo istorije:

Partenon (Parthenon), nestvaran u svojoj jednostavnosti oblika, gradjevina koja je širom sveta poznata po svojoj arhitektonskoj lepoti i harmoniji, je hram koji je posvecen devici ( grcki parthena znaci devica ) Atini. Sagradjen je od pendelijskog mermera u dorskom stilu u 5 veku p.n.e na istom mestu gdje su se prethodno nalazila dva starija hrama. Na temeljima hramova koje su Persijanci uništili, sagradjen je Partenon. Ovaj hram zidali su arhitekti Iktinos i Kalikratis, a cuveni vajar Fidije sa svojim ucenicima izradio je sve skulpture kao i kip (statuu) boginje Atine Partenos. Ova statua je bila od zlata i slonove kosti, 9m visoka i stajala je na postolju visokom 2m dok je ogrtac boginje bio od zlata i težak 450 kg. Kip je odnesen u 4 vieku n.e. u Carigrad gde je nestao. Postoji danas samo jedna kopija ovog kipa (Atini-Varvaki) u nacionalnom arheološkom muzeju u Atini.

Godine 630. n.e. Partenon je pretvoren u hrišcansku bogomolju posvecenu Sv. Sofiji, a kasnije Devici Mariji. Posle tog vremena kako Partenon tako i ostale pravoslavne crkve postadoše rimsko-katolicke ciji su biskupi imali sedište na Akropolju.

1460-te godine Partenon je pretvoren u džamiju i tada je sazidan minaret.

Za vreme opsade, Venecijanci su, po naredenju generala Morozinija bombardovali Partenon sa brda Muson (danas brdo Filopapos). Kada je granata ispaljena iz topa pala na Partenon (koji su Turci koristili kao arsenal, u kojem je bila smeštena velika kolicina baruta verujuci da ce ga Venecijanci poštedeti) granata je probila krov i zapalila barut koji je eksplodirao. Od eksplozije se srušio veliki deo tog jedinstvenog spomenika. To je bila jedna od najvecih nesreca koja je ikad zadesila taj spomenik Akropolja.

Izmedju 1688 i 1749 godine Turci su ponovo na Akropolju. Tada su izgradili malu džamiju unutar samog porušenog Partenona. Ta džamija je bila porušena i 1842 godine zapoceti su radovi oko cišcenja unutrašnjog diela Partenona.

Partenon izgleda nestvarno, sa jedne strane je skoro ceo, dok je sa druge razrusen. Ogroman je i visok, i stvarno je kao kruna Akropolisa. Tu oko njega se nalaze jos neke sitne stvarcice poput, ostataka raznih stubova itd. Sa ceone strane se nalazi i Muzej, u koji nisam ulazio jer je bio zatvoren. Dalje, na sasvim drugom kraju od ulaza na Akropolis se nalazi mali plato sa jarbolom na kome se vijori Grcka zastava. Odatle put vas vodi nazad ka Propylaea-i, samo drugom stranom gde se prolazi pored drugog bitnog objekta na gornje gradu, Erechtheum-a.

Erechtheum

Erechtheum je anticki Grcki hram koji se nalazi na severnoj strani Akropolja. Cuven je po svojoj strukturi koja je u isto vreme elegantna i neobicna. Hram je izgradjen izmedju 421 i 407 p.n.e. u jonskom stilu i dobio je naziv po legendarnom Grckom heroju Erichthonius-u. Odatle silazim mermernim strmim stepenicama pored hrama i nastavljam ka izlazu.

Agora, izlaz sa Akropolja

Prolazim kroz Propylaea-ju i spustam se sada suprotnom stranom od one kojom sam dosao. Na izlasku iz Propylaea-je se pruza pogled na Anticki javni trg (Ancient Agora), gde uz mnogobrojne ostatke jos stoji Theseion-ov hram (Temple of Hephaestus) sagradjen u 5 veku p.n.e i Areopagus brdo. Tu je ujedno i dobro mesto za slikanje Agore, sto i cinim. Ispod Propylaea-e se nalazi manja kapija pod imenom Beule (Beule Gate), prolazim i spustam se sa Akropolisa. Na kraju puta koji ide blago nizbrdo levo se ide ka izlazu, a desno ka Agori. Ipak, zbog prevelike trenutne temperature koja se priblizavala maksimalnoj temperaturi toga toga dana koja je u Atini dostigla i 37 stepeni, ja skrecem levo u potragu za osvezenjem. Nakon 20m, levo se nalaze musko/zenski WC-i, gde se osvezavam i nastavljam ka izlazu. Chim sam napustio kapije Akropolisa ugledao sam kiosk gde sam kupio Hladnu vodu i neko energetsko pice, konsultovao se sa kartom i uputio ulicom Apostolou Pavlou ka Thissio stanici zelene metro linije, kojom cu se vratiti do Omonie. Kretajuci se kaldrmom, belezim autenticne ulicice i sokake, dok sa desne strane ostavljam za sobom prostor Agore. Ulazim na stanicu i preracunavam se sa vremenom. Kako znam da vozove za povratak imam u 13.21h IC-Ekspres koji je duplo skuplji i u 14.53h voz kojim sam dosao, ipak moram drugim, jer tesko da mogu stici za prvi, dok kupim kartu, nesto za jelo itd…

Kerameikos, oko 13.00h

- treca grupa objekata –

Kerameikos

Kako imam viska vremena do polaska voza krecem ka Keramikosu, jer to mogu posetiti u sklopu karte koju sam kupio za Akropolj, a koji se nalazi sa suprotne strane metro stanice. Izlazim sa stanice i idem na suprotnu stranu i ulicom Ermou se spustam ka Kerameikosu. Tek sada primecujem da su mi ruke od laktova na dole skroz pod plikovima sto me za pocetak cudi jer kako imam osetljivu kozu vec sam bio pregoreo pre 7-8 dana na plazama Paralije i mislio sam da se koza smirila. Samo sam zagrebao povrsinu koze, kad je ista pocela da se ljusti. Iz estetskih razloga oljustio sam tu odbacenu kozu sa ruku bez posledica (kao zmija) iduci ka Kerameikosu.

Kerameikos je sirok prostor u kome se nalaze ostaci mnogobrojnih grobnica, Dipylon kapije, svetog puta, svete kapije, Pompeion zgrade, crkva i muzej. Prolazim, slikam, a najveci utisak na mene ostavlja nekolicina palmi do crkve unutar tog prostora. Vracam se na Thissio stanicu samo sa druge strane stanice, prolazeci kroz ulicicu sa starim kucama i jednom crkvom.

Larissa stanica, opet, negde oko 13.45h

Predposlednje odrediste u Atini je stanica Omonia. Tu se prebacujem na crvenu liniju kojom se vracam na pocetak puta po atini, Larissa metro stanicu, iz koje izlazim na glavnu zeleznicku stanicu Atine sa istim imenom. Snabdevam se vodom, jedem i odlazim da kupim kartu, gde me ceka iznenadjenje. Kako sam se namucio u diolasku, sada trazim kartu sa rezervacijom, na sta dobijam odgovor, da rezervacija nema. Opet trazim, reko mozda me nije razumeo, a salterski radnik mi opet odgovara da rezervacija nema. Pade mi mrak na oci, i na sve sto videh tog dana. Kupih kartu i odoh na peron. Dolazi voz, ulazim i smestam se. Nakon par minuta sam morao da ustanem, ali nadjoh slobodno mesto pored jednoh smesnog tipa obucenog skroz u belom.

Atina-Katerini, putovanje vozom, 15.00h – 20.45h

I podjosmo put Katerinija. Dok sam sedeo, lik u belom koji inace putuje za Solun se samo nesto vrteo, te je pio vodu, te je isao u wc, pa u restoran, pa se mazao nekim kremam, spricao nekim uljima i u govoru, razgovarao ili prepirao sa okolinom, a cim bi odlazio sa sedista, lik mojih godina koji je sedeo preko puta mene se samo smejao. I posle ne znam vise ni sam koliko kilometara, opet ista prica. Na nekoj od sledecih stanica, negde nakon 2h puta morao sam da ustanem nekom sa rezervacijom. I opet stajanje izmedju kupea, sada sam za razliku u odlasku bar imao sta videti, te sam narednih 30min-45min proveo na vratima voza posmatrajuci predele, koji su u tom delu bili ne zaboravni. Da nisam ustao, verovatno to ne bih imao uslikano, a bilo bi steta. Taj deo pruge prolazi u pocetku kao kroz neki kanjon, bas na velikoj visini, a zatim se pruga nalazi bukvalno na litici. Cim pogledate kroz prozor, na dva metra od pruge je ponor, a ispred se daleko pruza ne zaboravan pogled. Nalazimo se po mojoj proceni na par stotina metara iznad ravnice koja se pruza sa desne strane voza. Kao sto spomenuh sada nisam dugo stajao, i ubrzo nakon neke od stanica oslobodilo se nekoliko mesta u restoranu, a kako sam bio izmedju vagona sa putnicima i vagon-restorana, brzo sedoh na prazno mesto, dok se preko puta mene kasnije uvali neki kinez. Narucih frappe (2.5€) i narednih 2.5h sam pio kaficu i posmatrao predele, kako je jos uvek bio dan.

Kada se voz konacno spustio sa tih litica, i brda koja su potom naisla, usli smo u ravnicum, u kojoj je pruga dvosmerna i na kojoj voz ide neverovatno brzo. Koliko je bilo moje odusevljenje videvsi da se drveca i bandere pored kojih prolazimo razmazuju od brzine ne mogu vam opisati. Voz na tim dvosmernim delovima po nekoj mojoj proceni ide bar 150km/h, sto je za nase pruge i zeleznicu ne dostizno, a u krivinama se i naginje kako ne bi morao da smanjuje brzinu. Kada smo prosli Larissu, morao sam da ustanem i da to usnimim, a kao dokaz brzine kojom voz ide je bio i autoput, koji je na dobrom delu puta isao na nekih 100-200m od nas paralelno sa prugom. Kada vidite, kako voz ostavlja za sobom automobile i kamione na autoputu, sve vam je jasno. A onda se setite nasih vozova pa se osecate jadno, i ako ovi grcki vozovi nisu nista specijalno i preskupo. I kada je naisla Platamonas stanica, bese mi jasno da sam jako blizu Katerinija.

Katerini-Paralia, povratak, 20.45h - 21.00h

Tako i bese, ubrzo je naisla stanica Katerini, na kojoj se iskrcavam i sa koje se zapucujem ka stanici autobuske linije br.1 sa pocetka ove price, sa koje se vracam na polazno mesto, a ujedno i poslednji cilj na ovome putu, u centar Paralije.

Zakljucak, utisci

Tu se i zavrsava jednodnevni obilazak Atine iz Paralije. Koliko je bilo lepo videti sve starine, ali i novine Atine, koje u Beogradu necemo skoro videti, toliko je i put vozom bio naporan, sto zbog 11h ukupnog puta u okviru jednog dana, sto zbog 3-4h stajanja u toku tog puta, ali i ne spavanja.

Kada se sve sabere i oduzme, imamo sledece cinjenice:

· Karte za “Normal” voz u oba smera staju ~25€, povratna je verovatno jos jeftinija,

· Putovanje vozom zbirno u oba smera traje oko 11h uz mogucnost visecasovnog stajanja,

· Kupovinom dnevne karte za metro, a ujedno i za ostali gradski prevoz, koja staje 3€, resava se problem kretanja-prevoza po gradu,

· Kupovinom karte za Akropolis, koja staje 12€ dobijate i karte za Zevsov hram, Ancient Agora, Theatre Of Dionysos, Roman Agora i Kerameikos.

Ono o cemu se treba razmisliti pre polaska na put, je mozda autobuski prevoz. Kako u Paraliji ponude mnogobrojnih agencija za jednodnevni izlet u Atinu staju 30€, moze se pretpostaviti da i povratna karta na relaciji Katerini-Atina ne bih trebala da staje vise od 30€, sto vam za nekih 5€ vise od zeleznickog prevoza donosi osigurano mesto za sedenje, a uz to i verovatno nesto krace putovanje, sto se itekako isplati, jer se u odlasku moze odspavati, a samim tim i biti svez po dolasku u Atinu.

Sa druge strane, u Grckoj postoje tri tipa vozova. Prvi tip, “normal” kojim sam ja isao je najjeftiniji, i putovanje je najduze, 5h45min. Drugi voz je ICity (IC) cija karta staje 32.80€ u jednom pravcu, a put traje 4h15min. Treci je ICityE (ICE) kome samo ime govori da je Expres i koji saobraca na dve linije, Larissa-Atina i Solun-Atina, i cije karta staju 32.30€ i 48.40€ respektivno, a put traje 3h20min i 4h20min.

Dakle, on se ne moze uhvatiti u Kateriniju, te se samim tim autobuski prevoz namece kao najbolje resenje, naravno ako je moja pretpostavka oko cene karte tacna. Jedino sta moze biti problem je vremena polaska autobusa, ali trebalo bi da postoji neka jutarnja linija za Atinu.

Postoji jos jedna mogucnost za prevoz, a to je Rent-A-Car, koji koliko mi se cini, moze da se iznajmi za 50€ za jedan dan, sto se za npr. 4 osobe cini isplativim.

I na kraju, za razliku od agencijskih ponuda u Paraliji koje za 30€ obuhvataju samo centralni deo Atine, samostalna organizacija moze biti mnogo zanimljivija sto se tice sadrzaja i upoznavanja grada. Ako letujete u Paraliji ili u bilo kom letovalistu u regionu Olimpa, a niste bili u Atini, isplati se za nekih 50-60€ sto se ukupnih troskova tice obici Atinu, i pored toga sto moze biti fizicki naporno. Kad se sve presabere, sada mi ni malo nije zao sto sam utrosio jedan dan letovanja na posetu Atini, i to preporucujem svima.

Prikaz troskova

Tabela troskova

Linkovi

INFO

http://www.athensinfoguide.com/

http://www.athensinfoguide.com/open.htm

http://www.greeka.com/attica/athens/athens-pictures-360/index.htm

http://en.wikipedia.org/wiki/Acropolis_of_Athens

http://en.wikipedia.org/wiki/Athens

http://www.greece-athens.com/

http://www.stoa.org/athens/

http://www.visitgreece.gr/

http://en.wikipedia.org/wiki/Greece

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%87%D0%BA%D0%B0

http://www.gogreece.com/

http://www.ask4greece.org/

http://greek-motorway.net/

http://apostolos.fotopic.net/

http://www.gnto.gr/

http://en.wikipedia.org/wiki/Ionic_order

http://en.wikipedia.org/wiki/Doric_order

http://en.wikipedia.org/wiki/Corinthian_order

http://www.ktelvolou.gr/dromologia.html

http://www.ose.gr/ose/content/Home.aspx?d=39&rd=16685622&f=-1&rf=-1&m=-1&rm=-1&l=1

http://hazards2006.geology.upatras.gr/travel.htm

MAPE (za download)

http://www.planetware.com/maps/greece-gr.htm

http://www.planetware.com/maps-/greece-salonica-gr-mac-salon.htm

http://www.planetware.com/maps-/greece-athens-gr-ath-ath.htm

http://www.alpha-omegaonline.com/Athens_map/athens_map.htm

http://www.alpha-omegaonline.com/athens_airport/athens_airport.htm

http://www.hri.org/info/maps/

http://www.greeka.com/attica/athens/athens-map.htm

http://www.greeka.com/attica/athens/athens-map/athens.jpg

http://www.theatroedu.gr/main/index.php?option=com_content&task=view&id=627&Itemid=379&lang=en

http://www.ims.demokritos.gr/IPPW-3/index_files/Athens%20Metro.jpg

http://www.alleuroperail.com/eurorailway-maps/greece-map.htm

http://www.ims.demokritos.gr/IPPW-3/index_files/Athens%20Metro.jpg

google

http://maps.google.com/maps?q=athens&ie=UTF8&oe=utf-8&client=firefox-a&z=12&iwloc=addr

http://maps.google.com/maps?q=greece&ie=UTF8&oe=utf-8&client=firefox-a&ll=38.976492,23.818359&spn=12.188252,22.609863&z=6

Athens, Greece, jun 2008

by Ludvik Andrija

Alright, so it wasn't a quest where dragons are slayed or, the Princess was saved - no, she was in another castle...go figure. It wasn't even a journey through deep space where we took care of aliens threatening to invade earth! Nope, just a regular road trip but, it was an adventure into the unknown region of Nashville, Tennessee!

I'm kidding...I know Nashville pretty well considering I lived there a year and, my family lives there. Really, there was just three dorks in a car talking about random things and listening to music. This also included two phone calls from Rob [from R&D and TGM] to tell us some news we missed as we drove which spawned a discussion about the recent cuts with Weblogs inc and, what it's going to do to the Joystiq network.

We also talked a bit about Brad's new game, World of Warcraft and some issues with Elemental Shamans - which included a phone call from Strixus. I was instructed that I am not to return to Illinois without my Nintendo Wii. I made sure to get the Wii first thing.

We were graced by my Brother's cooking at my Mom's house. If you don't know..my Brother is a really talented chef who loves to cook. He makes some incredible food. My Mom also had plenty of food out..typical Southern family. We did the family visit for a couple of hours which was very nice and then, headed up the road...yes, I had the Wii.

On the way back, Leto and I were driving solo from Nashville to Illinois. Our conversation was more music themed and, catching up with old friend through each other. Though we did listen to Bat out of Hell and I also introduced Leto to some more obscure music thanks to my iPod.

Now you know why the blog was quiet this weekend. I guess I should show you a picture or two..

There's me, Leto and Brad on the way there. Leto was being silly.

And there's Brad and I at the rest stop in TN. We're being cheesy by the vending machines. Yeap, I'm wearing the Oxhorn shirt.

Si, otra vez, pero ¿Qué?

Viajar: que viene siendo subirse al 97, el peor colectivo del mundo. Hora y media, o más si la suerte se te caga de la risa en al cara, de viaje. Como la costera, pero mucho peor. De no ser porque llegar, es uno de los puntos a cumplir de cualquier contrato de trabajo, definitivamente no me subiría a ese colectivo.

Trabajar: Trabajar es como el sine qua non de la relación laboral, así que no pude salteármela. Llegué, me senté con una carpeta de cosas atrasadas para poner al día, dada la tecnología con la que cuento, estuve una hora intentando terminar con una puta factura. Algo en lo que no podía tardar más de diez minutos, me tomó sesenta minutos. Entre prender la computadora tres veces ya que dos veces me la apagaron y la obvia de poner en marcha la máquina para poder empezar, por suerte el programa de facturación ya lo conocía si no fuera así podría haber estado mil horas más. Todos podemos intuir a que se debe el diseño alargado de la barra espaciadora, está, en particular solo funciona si le das en un punto exacto, que me acabo de dar cuenta, ya muy tarde, que podría marcarla con una fibra el punto exacto donde presionar para poder obligarla a hacer lo que debe. Los remitos que tenía que pasar estaban escritos en chino básico y los datos que tenían eran tan inexactos como decir “Libro” (tengamos en cuenta que estoy trabajando en una distribuidora de libros, por lo que la palabra en cuestión era una obviedad). Sumémosle, por tirar mala onda y por nada más, que uno de los datos principales para distinguir un libro de otro es el precio y que entre la emisión del comprobante y hoy hay un cambio de precios en todos los artículos. Si, en síntesis, un bajón.

En algún punto de mi inconsciente (más consciente que mi lado consciente) lo extrañaba. Mañana me toca de nuevo, a eso se le agrega que tengo que hablar de plata, cosa que nunca aprendí a hacer. Si, si y si, la plata me importa mucho menos que estar trabajando en lo que me gusta y de paso, darle una mano a alguien que me cae más o menos bien (y que de paso, cualquier cosa que aprenda suma muchísimo para, en el futuro, encarar algunos interesantes proyectos que duermen entre carpetas del “que hacer”).

Pero bueno, en algún punto sé que para mal o para bien, es lo que aprendí a hacer en tantos años y es lo que mejor me sale, no por nada puedo decir que soy de los mejores del mercado… cosa que a veces es duda, pero siempre me sorprendo volviendo a demostrármelo.

Když jsem v souvislosti se shromážděním balkánských zápisků rekapituloval svoje zahraniční cesty, překvapilo mě, jak nápadně často mířily na Balkán. Teď, když je vidím v obrysech počtů, čísel a let, mě napadají důvody.

Do všech dotazníků, které obsahovaly kolonku Zájmy a koníčky, jsem vždycky uváděl Cestování se smíšenými pocity. Odjakživa jsem věděl, že nejsem žádný cestovatel, že nemám trpělivost sběratele, vůli objevitele ani drzost dobrodruha. Cestování pro mě bylo - a je dosud - nutnou podmínkou, abych se v nové, cizí krajině mohl zastavit, zout, přebrodit potok a přitom přemýšlet nad stejnými věcmi, nad jakými hloubám celý život.

Je samozřejmě nutno připomenout, že některé cesty na Balkán by se neuskutečnily, kdyby bylo možno je nahradit cestami jinam. Byla Husákova léta. V roce 1989 mi bylo 25 let a svět se konečně otevřel. My jsme ale právě měli příliš malé příjmy a pak příliš malé děti, abychom se mohli pustit ke vzdálenějším horizontům.

I na ně pak došlo; a přece cosi nenapodobitelného je na Balkáně. Je to poslední velká krajina v nitru Evropy, žádná velká exotika - naopak! Balkán je prolnutí časů, převíjený záznam naší blízké minulosti, odraz toho, co bylo a mohlo být i u nás. Balkán je ve své tragice a přetrvávající kráse útěchou pro vlastní pochybnosti i strach z příliš rychle běžícího času.

Vytáhl jsem ze svých nepořádných archivů pět balkánských cest uskutečněných mezi roky 1984 a 2005. Nejsou všechny. U některých už ani já nedokážu vystopovat přesah hodný záznamu, čímž nechci říct, že na ně nevzpomínám rád.

Mrzí mě jen ztráta zápisků z mé první velké cesty do rumunského Bihoru v roce 1981, s naším průkopnickým KMC. Mám dojem, že právě velkolepý otřes vyvolaný touto expedicí - a expedice to, aspoň podle množství zavazadel, skutečně byla! - stojí v základech mého dnešního nastavení.

Jistě častěji, než jsem si toho mohl všimnout, jsem se stával jako astenické dítě terčem posměchu zdatnějších spolužáků. Hlavu jsem si s tím moc nelámal. Byly páky, jak jim oplácet. Celou hloubku své nedostačivosti jsem si uvědomil až právě v Bihoru. Padal jsem vyčerpáním při nekonečných přesunech s krosnou na zádech a kufrem na větvi. V jednom táboře nedaleko vesničky Gîrda de Sus tehdy M. řekla: „Měl by sis popruhy u krosny ještě víc zkrátit, protože ty máš přece jen trochu užší ramena." Žádný posměch se mě nedotkl tak jako tato laskavě míněná rada. Tolik taktu a korektnosti se přece nepoužije, nemluví-li se o věcech opravdu vážných, k lidem skutečně nápadně postiženým! Mám dojem, že právě v té chvíli se začalo moje skutečné dospívání plné pochyb a přecitlivělosti pro vztah mezi ambicemi a zdrženlivostí, výboji a odpovědností, odvahou a strachem.

Dnes vidím, že je dobré naučit se vycházet s málem, je užitečné trápit se a radovat z malých věcí a malých zážitků. Po letech už v sobě nenacházím stesk po gumových lanech, na kterých jsem nikam neskočil, ani po gumových člunech, které jsem neroztrhal v proudu divokých řek. Popsané balkánské příběhy nejsou žádným dobrodružstvím. Jsou to obrázky ze života, který leccos přináší i bez zvláštních nároků na předurčení, auditorium či planetární zdroje.

Vám to všechno bude jedno. Snad vás ale ty přes dvacet let staré zápisky přece zaujmou – možná ta místa znáte, možná byste je už nepoznali.

Texty jsem před časem vytáhl z krabice, přepsal do počítače a sem tam doplnil, jinak jsou autentické. Chybné a zastaralé údaje či dobové omyly snadno rozpoznáte. Nekorektní pojmosloví omluvte – buď jde o citáty, nebo v době, kdy jsem texty psal, nekorektní nebylo.

Hoje o “Segunda-Feira-Clipes” chegou atrasado, mas chegou!

Simplesmente não dá para negar que o “30 Seconds to Mars” tem apresentado alguns dos clipes mais legais da atualidade, até mesmo mais interessantes que o seu som, que apesar de muito bem produzido não mostra nada além do que o pausterizado pop-infanto-juvenil-norte-americano já mostrou nos últimos 10 anos.

Isso não quer dizer que você não possa mexer a cabeça ou se sensibilizar em algum momento. Senhoras e Senhores, nossos corações hão de amolecer novamente um dia.

As produções cinematográficas não são mero acaso no trabalho do “30”, já que a banda traz na sua formação o “ator-vocalista” Jared Leto, conhecido também por sua atuação – entre outros - em “Réquiem Para Um Sonho” e “Alexandre”.

A banda ainda conta com Tomo Miličević (Guitarra) e Shannon Leto (Bateria).

Vale a pena curtir a grandiosidade visual de “A Beautiful Lie”, um clipe intenso, enérgico e sensível - se é que vocês me entendem.

Um abraço,

Antonio Rossa

Maiores informações: http://www.30secondstomars.com/

It was really a joke when I was told to submit it to the Urban Dictionary and make it official. I did it just for the heck of it, not really thinking a second thing about it. That was until today I found it the phrase coined on The Spark! has become a rather official phrase now. See for yourself

Congratulations, Leto. You've made a meme. Now, when someone types to you in that jumbled mess of letters and what should be words, there is indeed a name for it. That's right, it's simply called “urgd” which by the way is pronounced “yur guh d” accent on “yur”.

Amusing, I was going to write about the massive nerd rage going around the internet today. I mean, whether you are gaming or a techie geek something is making you mad. If it's not the iPhone problems, it's EA's massive failure at WAR. Yet...Leto was able to take his nerd rage and, create a meme. How many people can really do that?

Oh, if you want to know about the iPhone problems, just look at the internet. If you're curious about the EA/WAR issue then TGM has a rather opinionated piece on it.

Podzim bude asi strašnej, už teď mám obavy, ale aspoň něco bude megaultrasuper - přijedou Torche, Pelican, Handsome Furs, 31knots a hlavně These Arms Are Snakes a taky Xiu Xiu. Juchuchůůůů.

V pondělí v noci se všichni povinně koukejte na Rozhovor!

Přijela N., skoro celý den jsem trávila s ní a vzpomínala na doby minulou. Seděly jsme venku, šly jsme na procházku, koupaly se, jedly salát a vše pokrývyl starý známý prach dávných dnů. Existuje několik přátel, kteří jsou naprosto odlišní než já, pomalu si nemáme, co říct, jen pár slůvek plných banalit, ale někdy se jejich společnost stává tolik ítanou a potřebnou.

Mám nový účes! Ofinu a vlasy opravdu hodně zkrácené spolu s mou červenou novou barvou se mi to opravdu líbí. Vypadám jinak, potřebovala jsem změnu.

Zítřek je poslední den volna.

Viděla jsem zápisník o Skandálu, možná jsem si myslela, že se mě to bude více dotýkat, ale i tak... Téma osamělosti se mě tak úzce dotýká. Vlastně je to spíše strach, kdy se obávám stáří. Třeba nakonec někdy budu mít rodinu, i když si to lze jen těžce představit. Nechce skončit jako Barbara s jejími deníky.

V noci nespím. Píšu nevyslovitelné dopisy, které nikdy nespatří světlo světa. Jsou plné výčitek a hnusu, ale částečně ukazují, že nikdy nenese odpovědnost jen jeden člověk. Koukala jsem i na Million Dollar Baby. Na některé filmy se člověk musí koukat sám, poslední dobou není snímku, který by mě nerozplakal. Crash, Million... Pravda -  Zápisník, Na dotek, Hořký měsíc ne, ale přesto mnou určitým způsobem pohnuly.

Toto slovíčko znamená pre každého niečo iné. Pre niekoho starosti, kde dať deti cez prázdniny, ale pre väčšinu ľudí - slnko, teplo, vodu, voľno=dovolenku. Dovolenka, pre mňa tak sladké slovo!

Čo znamená pre vás? Zavrite oči a povedzte si, čo vidíte. Ja: žiarivé slnko, more, hladké-opálené telo, pokoj, voľnosť, ten pocit absolútne vypnúť, oddychovať a nezaťažovať sa bežnými problémami.

Dovolenka je super! Moje najobľúbenejšie obdobie roku! Ale len vtedy, keď ideme s manželom do zahraničia. Nemôžem si pomôcť, ale ja si doma neoddýchnem! Je to len zabíjanie času a veľa starostí: Kde by sme išli? Ako tam majú otvorené? Koľko stojí vstupné? Čo za to ponúkajú? Je tam parkovanie v cene, alebo treba priplatiť? Kde sa dá najesť? Bude vôbec dobré počasie - slnko, teplo? Máme v poriadku auto? Čo si oblečieme? Balenie a vybaľovanie! Príchody a odchody! Bŕŕŕŕ, no hrôza!!! Ani sa nenazdáte a máte po dovolenke.

Zato pri mori: Čo ideme dnes robiť? Ideme na pláž, či k bazénu alebo sa ideme prejsť? Ktoré plavky si mám obliecť: tieto alebo tieto? Čo asi bude na večeru? Urobia ten vynikajúci koláč, dajú zmrzlinu? Stretneme sa s XYZ? Ideme na raňajky/večeru teraz alebo o hodinu? No to je ono, to správne ono!!! Žiadne starosti, pohoda, kľud, jednoducho raj.

Dovolenka je taká, ak sa nevysktnú nepredvídané okolnosti-zlé počasie, choroba, nedajbože prírodné katastrofy, ... akú si ju urobíte vy! Ak do nej necháte preniknúť problémy z domu, bude o ničom. Ale ak sa vykašlete na všetko, problémy hodíte za hlavu a vyberiete tú správnu dovolenku, bude sa vám len ťažko vracať domov. Budete na ňu spomínať, pri zavretí očí prežívať každú minútu, každý nádherný detail aj po rokoch. Treba si len správne vybrať. Ale o tom až nabudúce...

Candace is joined today by Dan "Leto" from The Geek Media. This show turns into one heck of a conversation.
* Dan coins a new term!
* New media vs. Mainstream Media
* Sensationalism in Journalism
* Spore and the leak...or is it?
* People who are idiots on the internet
* Plenty of random mess for the last half an hour!

...This show makes up for last week and falls at the beginning of a new week. It's a longer one but, it's a good one! Enjoy!

Download it here!

The Crüxshadows