Već čujem druga Predsednika kako pevuši. A možda je i tužan, ko će ga znati. Ja sam skloniji da poverujem u ovu drugu verziju. Zamislite scenu u kojoj jadni Boris sklupčan u ćošku vidno uznemiren, kao petogodišnjak koji je svojoj babi slučajno razneo glavu očevom sačmarom a zatim se bacio u plač još uvek ne svestan šta je učinio ali predosećajući da je nešto loše, kraj njega tata Ljuba sa rukama na leđima neprestano ponavlja samo jedno pitanje streljajući nesrećnog Borisa pogledom tako oštrim da bi zaledio krv u žilama i Chucku Norisu a možda i Tomi Nikoliću, << Šta učini nesrećo... >> dok je sa druge strane sobe do njegovih ušiju dopirao podjednako leden glas čika Matije  << Ja sam jos onomad govorio da kopile treba ubiti...al jok ne slušaš ti mene..."biće on dobar predsednik"...ma bio je Brana sve u pravu...sve >>.

No, bilo ovako ili ne sada i nije toliko bitno. Ono što mene raduje je spremnost ove vlade da se uhvati u koštac sa problemima koji još uvek guraju Srbiju nazad u pakao devedesetih*. Iz pouzdanih izvora znam ( a gde ćeta pouzdaniji izvor od AKULTURE ) da je na tajnom sastanku vlade prihvaćena inicijativa nekolicine ministara da se zarad viših ciljeva države i našeg roda dobrovoljno podvrgnu plastičnoj operaciji u cilju menjanja svog identiteta za identitet preostalih haških optuženika i zatim nakon isceniranih hapšenja lepo priznaju sve zločine protiv čovečnosti koje su isti počinili na prostorima bivše SFRJ, Sudana, Etiopije i još par zemalja gde su Srbi zadojeni mržnjom prema drevnom neprijatelju (ko god to bio) započeli etnička čišćenja nad nedužnim golorukim civilima i hermafroditima.

Ekskluziva? Znam... No, pazite sad dalje...isti izvor mi potvrđuje ( << Leba mi Vjačeslave...evo skupštinskog mi ručka od 60 dinara i upravnog odbora JAT-a istina je...ne bio više ni u jednoj Vladi ako te lažem...>> ) da su ti junaci srpskog roda...ti novi Obilići...Vuk Drašković koji je na sebe preuzeo teško breme R.Karadžića , Nenad Čanak koji će vešto odglumiti ulogu đenerala Mladića i Rasim Ljajić u nezahvalnoj roli Gorana Hadžića...a bogami i Rajko Đurić kao Robert Mugabe za svaki slučaj ako ga ne daj Bože od nas zatraže...Priznajte da ste se začudili što prve trojice nema u vlasti...ako jeste evo vam logično objašnjenje. Da li sam u pravu ( tj. moj izvor..hm ) ili ne vreme će pokazati.

*Nadam se da ste do sad shvatili da ovako nešto ljigavo i DS-ovski kao što je ova rečenica ne može  da izađe iz mojih usta i da bude ozbiljna

Povod za polemiku bila je tvrdnja književnika Mome Kapora da je Mile, „koji rizikuje da ga voz iz Valjeva zgazi k'o kišnu glistu”, zapravo izvesni Mile Lazarević i da on nikada nije išao sam, već „sa jednim drugom”, Milisavom Stojkovićem. Tu istinu Kaporu je, kako je naveo u svojoj kolumni, otkrio neimenovani „starac iz Lajkovca”.

„Kod nas u Lajkovcu nema mnogo svetla na banderama, a i blatnjav je put, pa je Mile (Lazarević), kad bi se nakresan vraćao svojoj dalekoj kući, išao prugom da ne zaluta po mraku. A nikada nije išao sam, već sa jednim drugom, Milisavom Stojkovićem...”, preneo je Kapor starčevo svedočenje.

O tome ko je Mile iz pesme o lajkovačkoj pruzi, u svojoj knjizi uspomena Železnički čvor Lajkovac i Lajkovčani, piše i Božidar Radojičić (1926), koji tvrdi da je u pitanju doktor Miodrag Mile Banković, dugogodišnji lajkovački lekar. Navode Mome Kapora su osporili i književnik Rodoljub Stepanović, rodom iz mioničkog sela Rakari, i elektroinženjer Aleksandar M. Milovanović, poreklom Ljižanin. Oni kažu da je za kolubarske seljake pruga bila „spas od blata iz kojih se ni zaprege nisu lako čupale”, kao i da je „sem istine da Srbi u tom kraju jedu ribu samo kad poste, a to čine retko, sve drugo šegačenje sa Kolubarcima i seljacima”.

„Mile je išao prugom, kao i svi mi iz kolubarskog kraja, jer smo bežali iz blata na taj kameni nasip, pa je Mile u pesmi predstavnik kolubarskog seljaka i Kolubaraca”, smatra Stepanović.

On podseća da je reč o „pruzi uskog koloseka od Beograda, preko Užica, do Sarajeva, a odande i do mora. Taj austrijski izum, železna nit provrzena kroz planine, klisure, varoši i palanke, kroz oranice oko Kolubare i kroz Lajkovac, stvorila je od njega veliko železničko raskršće”.

O tome kako je pesma Ide Mile lajkovačkom prugom postala hit, svedoči Tomislav Bajić, jedan od dvojice interpretatora narodnih pesama, poznatijih kao Braća Bajić, rodom iz lajkovačkog sela Jabučje. Tomislav je tu pesmu lansirao na ploči snimljenoj 1981.

„Pesma je nastala između 1908, kada je proradila lajkovačka pruga uskog koloseka, i 1954, kada sam je prvi put čuo”, kaže Bajić i navodi da je ta pesma snimljena po nagovoru operskog pevača Živana Saramandića, sa kojim se Tomislav znao iz gimnazijskih dana u Aranđelovcu, odakle je Saramandić.

Dodatnom glancu pesme, sa refrenom „suvo seno košeno...”, docnije je doprineo Predrag Živković Tozovac, koji se „tada družio sa poznatim političarem Dražom Markovićem, pa je i zbog toga, pored dobrog pevanja, bio miljenik RTV stanica”.

„Pesma Ide Mile lajkovačkom prugom bila je veoma zastupljena u radio i TV programima i popularna među slušaocima i gledaocima”, svedoči Bajić.

Bilo kako bilo, o Lajkovcu i lajkovačkoj pruzi se, zahvaljujući pesmi Ide Mile..., čulo i u Australiji, Americi, na Novom Zelandu... U svojoj pesmi nabrajalici, Lajkovac pominje i Goran Bregović, a roman Lajkovačka pruga napisao je „srpski Gogolj”, lajkovački književnik Radovan Beli Marković.

Preuzeto sa portala e-Novine

Teks Tomislava Bajića objavljen u reviji Kolubara možete pročitati na njihovom web sajtu http://revija.kolubara.info/sh/jun08/tekst/1819/?tpid=24

Guns, Germs and Steel 1. deo

[googlevideo=http://video.google.com/videoplay?docid=-4008293090480628280&hl=en]

Guns, Germs and Steel 2. deo

[googlevideo=http://video.google.com/videoplay?docid=6846344734969027300&hl=en]

Guns, Germs and Steel 3. deo

[googlevideo=http://video.google.com/videoplay?docid=-3449100874735282191&hl=en]

Više od 600 besplatnih dokumentarnih filmova i serija tematski raspoređenih u kategorije kao što su Antropologija, (Geo)Politika, Istorija, Misterije, Biografije itd. može se pogledati na sajtu  www.bodocus.com

Osim ovih na sajtu www.freedocumentaries.org može se pogledati i skinuti oko stotinak politički angažovanih dokumentaraca. Istina je besplatna!

Razlika Islama i drugih vjera? (Dio 2/2)

Ravnoteža između pojedinca i društva

Još jedna jedinstvena karakteristika Islama jeste da uspostavlja ravnotežu između pojedinca i društva. Vjeruje u individualnu ličnost čovjeka i svako će lično [i pojedinačno] biti obračunat pred Bogom. Poslanik Muhammed, neka je na njega Božji spas i mir, kaže:

"Svako od vas je čuvar, i odgovoran je za ono što je u njegovoj vlasti. Vladar je čuvar onih koji su mu podređeni i odgovoran je za njih; muž je čuvar svoje porodice i odgovoran je za njih; žena je čuvar kuće svoga muža i odgovorna je za nju; sluga je čuvar imetka svog vlasnika i odgovoran je za to."

Čuo sam to od Božjeg Poslanika i mislim da je još dodao: "Muškarac je čuvar imetka svog oca i odgovoran je za to, dakle svi vi ste čuvari i odgovorni ste za svoje štićenike i stvari o kojima se brinete." (Sahihu-l-Buhari, Sahihu Muslim)

Islam takođe garantuje osnovna prava pojedincu i ne dozvoljava nikome da se mješa u to. Jedan od ciljeva islamskog obrazovanja jeste ispravan razvoj ličnosti jednog čovjeka. Dakle, Islam ne uči da pojedinac treba da se odrekne svoje ličnosti u društvu ili državi.

U Islamu su svi ljudi jednaki, bez obzira na boju, jezik, rasu ili nacionalnost. Poziva se na humanost i briše sve lažne prepreke koje stvaraju rasa, status ili imetak. Nema sumnje da su takve zapreke uvijek postojale, i da i danas postoje, uprkos činjenici da živimo u tzv. dobu prosvećenosti. Islam uklanja sve ove prepreke učeći da je čitavo čovječanstvo jedna porodica kod Boga. Islam, po svojim stanovištima i pristupima, ne dozvoljava nikakve prepreke i razlike na osnovu boje kože, pripadnosti plemenu, krvi ili teritoriji, kao što je to bio slučaj prije dolaska Muhammeda, neka je njega Božji mir. Nažalost, predrasude ovakve vrste postoje i danas u različitim oblicima. Islam želi da ujedini čovječanstvo pod jednom zastavom. U svijetu koji je izdjeljen rivalitetima i zavadama, Islam donosi poruku života i nade na jednu slavnu budućnost.

Istoričar A. J. Toynbee ima zanimljiva zapažanja što se tiče ovoga. U svom djelu "Civilization on Trial", on piše:

"Dva vidljiva izvora opasnosti - jedan psihološke prirode, a drugi materijalne - u stanju u kakvom se danas nalazi kosmopolitski proleterijat, to jest [vesternizovano čovječanstvo], i koji su značajan element u našem zapadnom društvu, su svijest o rasi i alkohol; i u borbi sa oba ova zla Islam nudi rješenje koje se, ukoliko bude prihvaćeno, može pokazati od velike moralne i društvene vrijednosti.

Brisanje rasne svijesti među muslimanima je jedno od velikih moralnih dostignuća u Islamu, i, kao što je to stanje u savremenom svijetu, postoji potreba za propagacijom ove islamske vrline... Pojmljivo je da duh Islama može da bude blagovremeno "pojačanje" koje bi ovo pitanje riješilo u korist mira i tolerancije.

Što se tiče zla alkohola, ono se najgorim pokazalo među urođenim stanovništvom u tropskim regijama kojima je Zapad "otvorio" vrata svijeta. Ostaje činjenica: čak i preventivne mjere u kojima država najviše učestvuje, a koje postavljaju eksterni autoriteti su nesposobni da oslobode zajednicu nekog društvenog zla sve dok se u srcima ljudi koji se nalaze u tome [zlu] ne probudi želja za slobodom [od tog zla] i dok se ne probudi volja da se ova želja sprovede u djelo. Sada, upravnici sa Zapada, u svakom slučaju oni "anglo-saksonskog" porijekla, su fizičkim "rešetkama boje", koje rasna svjesnost postavlja, duhovno izolovani od njihovih urođeničkih štićenika; prevođenje urođenika je zadatak za koji njihova kompentencija teško može da se poveća; i u ovom dijelu Islam može da ima svoju ulogu.

U ovim nedavno i brzo "otvorenim" tropskim teritorijama, zapadnja civilizacija je stvorila ekonomski i politčki plenum, ali i, istovremeno, i jednu društvenu i duhovnu prazninu.

Ovdje, dakle, u skorijoj budućnosti, možemo da primjetimo dva vrijedna uticaja koja Islam može da izvrši na kosmopolitski proletariat zapadnog društva koji raspliće svoju mrežu širom svijeta i koja obuhvata cijelo čovječanstvo; dok, u daljoj budućnosti, pretpostavljamo, da će biti mogućih doprinosa Islama na planu manifestacije religije." (Citat završen.)

Stalnost i promjena

Elementi stalnosti i promjene zajedno postoje u ljudskom društvu i prinuđeni su da tako ostanu. Različite ideologije i kulturni sistemi su napravili grešaku jer su se previše nageli na jednu od ovih strana. Previše naglašavanja stalnosti čini sistem rigidnim i uskraćuje ga svojstva fleksibilnosti i promjene, dok nedostatak stalnih vrijednosti i elemenata koji se ne mijenjaju rezultiraju u moralnom relativizmu, bezobličnošći i anarahiji.

Dakle, ono što nam treba jeste ravnoteža između ovo dvoje - sistem koji bi mogao istovremeno ispunjava zahtjeve stalnosti i promjena. Jedan američki sudija, Justice Cardozo, ispravno kaže: "Najveća potreba današnjeg vremena jeste jedna filozofija koja će biti posrednik između proturječnih zahtjeva stabilnosti i progresa, i koja može da pruži princip rasta." Islam nudi ideologiju, koja zadovoljava zahtjeve stabilnosti, ali i promjene.

Dublje razmišljanje nam otkriva činjenicu da život u sebi sadrži elemente kako permanentnosti (stalnosti) tako i promjene - niti je tako rigidan i nefleksibilan tako da ne dozvoljava nikakvu promjenu čak i u stvarima koje su detalji, niti je u toj mjeri fleksibilan i promjenljiv da čak ni njegove osobenosti nisu trajne. Ovo postaje jasno posmatranjem fizioloških promjena u ljudskom tijelu, jer se svako tkivo u tijelu mijenja po nekoliko puta u toku jednog života, iako osoba ostaje ista. Lišće jednog drveta, cvijeće i plodovi se mijenjaju ali drvo sa svojim osnovnim svojstvima ostaje nepromjenjeno. Životna je zakonitost da elementi stalnosti I promjene moraju da zajedno postoje u jednoj harmoničnoj relaciji.

Samo takav sistem života koji može da ispuni zahtjeve oba ova elementa [trajnost i promjena], može i da zadovolji potrebe ljudske prirode i ljudskog društva. Osnovni problemi života ostaju isti u svim vremenima i na svim podnebljima, ali načini i putevi kojima se ti problemi rješavaju, kao i sama tehnika upravljanja problemom se vremenom mijenjaju. Islam uspijeva da u centar pažnje stavi novi pogled na ovaj problem i da ga riježi na realan način.

Kur'an i Sunnet u sebi sadrže vječnu uputu datu od Gospodara svemira. Ova uputa dolazi od Boga, Koji nije ograničen ni prostorom ni vremenom, i, takvi su i principi individualnog i socijalnog ponašanja objavljeni od strane Njega Uzvišenog: zasnovani na stvarnosti i vječni su. Ali, Bog je ostavio nama samo široke principe i dao je čovjeku slobodu da ih primjeni u svakom vremenu na način koji je podesan duhu i uslovima tog vremena. Kroz idžtihad (intelektulani napor sa ciljem dolaska do istine) ljudi jednog vremena pokušavaju da implementiraju i primjene božansku uputu na probleme njihovog vremena. Dakle, osnovna uputa je stalne prirode, dok metode primjene se mijenjaju sa svojstvenim potrebama svakog vremena. To je razlog koji Islam čini uvijek savremenim.

Kompletan zapis svih učenja sačuvan

Posljednja po redu, ali ne i po važnosti, je činjenica da su učenja Islama sačuvana u svom originalnom obliku. Posljedica toga je da je Božja uputa dostupna bez izmjena bilo kakve vrste. Kur'an je knjiga i riječ objavljena od Boga, koja je prisutna već četrnaest vijekova, a još uvijek je dostupna u svom prvobitnom obliku. Detalji života Poslanika (sallAllahu alejhi ve sellem) i njegovih učenja postoje u svojoj prvobitnoj čistini. Nije bilo ni jedne promjene u ovom istorijskom zapisu. Izreke i zapis Poslanikovog (sallAllahu alejhi ve sellem) života su došli do nas besprimjernom preciznošću i vjerodostojnošću u radovima Hadisa i Sire (biografije Muhammeda, sallAllahu alejhi we sellem). Čak i jedan dio nemuslimanskih kritičara priznaju ovu činjenicu.

Ovo su samo neke od jedinstvenih osobenosti Islama koje učvršćuju stav da je Islam vjera čovjeka, vjera današnjice i vjera sutrašnjice. Ovi principi su privukli milione ljudi kako u prošlosti tako i u sadašnjosti i podstakli su ih da posvjedoče da je Islam religija istine i da je to Ispravni put čovječanstva. Nema sumnje da će ovi principi i nastaviti da privlače ljude i u budućnosti. Ljudi sa čistim srcama i iskrenom težnjom istinom će nastaviti da govore:

"Svjedočim da nema nikoga koji je dostojan obožavanja izuzev Boga, Koji je Jedan, i Kome nema sudruga, i svjedočim da je Muhammed Njegov rob i Njegov poslanik."

Završavamo sa riječima Džordža Bernarda Šoa (George Bernard Shaw):

"Uvijek sam imao visoko cijenio Muhammedovu (sallAllahu alejhi we sellem) vjeru zbog njene prelijepe vitalnosti. To je jedina religja, za koju mi se čini da posjeduje taj kapacitet koji mu omogućuje da da izađe na kraj sa promjena u, koji može da bude privlačan svakom dobu. Izučavao sam život ovog divnog čovjeka, i, po mom mišljenju on je daleko od toga da bude Antihrist, već bi trebao da se zove Spasitelj čovječanstva. Vjerujem da, ako bi se čovjeku poput njega dala vlast nad svijetom, da bi uspio u rješavanju problema [svijeta] i donio bi toliko poželjkivani mir i sreću. Moja prognoza je da će vjera Muhammeda postati prihvatljjiva za Evropu sjutrašnjice, kao što počinje da bude prihvatljiva Evropi današnjice."

Prevedeno sa IslamReligion.com

Elem tema ovog posta je prvi internet park u Srbiji odnosno u Beogradu(gde bi inače..).
Da pogledamo za početak hronologiju događaja vezanih za ovu perverziju.

10. jun 2008.
"Studentski park u Beogradu sutra će postati prvi internet park u Srbiji.
Kako se navodi u pres najavi, reč je o projektu koji će Beograd približiti svetskim metropolama, u kojima se već duže vreme primenjuju ovakvi koncepti."

11. jun 2008.
"Studenski park u Beogradu je danas, zahvaljujući Telenoru, postao prvi park u Srbiji u kome je moguće besplatno pristupiti Internetu. Povezivanje prenosnih računara na Internet moguće je na dva načina, bežično ili putem USB modema, koji se nalaze na nekoliko lokacija u parku.
U naredna tri meseca, svi posetioci parka će moći da isprobaju sve prednosti ovakvog načina povezivanja na internet mrežu i pri tom uživaju u otvorenom prostoru."

15. jun 2008

"Prvi internet park u Srbiji radio četiri dana, oprema uništena"
"Opremu za bežični internet kompanije "Telenor", koja je postavljena 11. juna u Studentskom parku u Beogradu, oštetili su nepoznati vandali, uverio se Tanjug na licu mesta.
Portal za bežični internet je polomljen i išaran bojom u spreju, a jedan od dva USB modema za prenosne računare, na klupama za sedenje, takođe je polomljen. Prema rečima nekoliko stalnih posetilaca internet parka, taj vandalski čin počinjen je, najverovatnije, u noći između subote i nedelje, 14. i 15. juna.
Beograd se, bar na kratko, na ovaj način priključio evropskim i svetskim metropolama, koji su pokriveni besplatnim bežičnim internetom."

"Telenor je ovo "čudo od tehnike" postavio verovatno iz sažaljenja prema jedinoj evropskoj metropoli u kojoj je besplatan bežični internet na javnim mestima (a i uopšte..) egzotičan kolko i prase u Medini" bilo bi otprilike nešto što bi Vi i ja priprosti glasači LDPa pomislili nakon ovog Telenorovog pre svega marketinškog poteza, međutim onaj većinski deo naše zemlje - inteligentniji,obrazovaniji i nadasve lukaviji nije se dao prevariti..ne,ne..oni znaju pravu istinu, prave motive; ne može njima Telenor zamazati oči. Priča mi čovek,dobro obavešten rodoljub i intelektualac..kaže..
"Jesi čuo oće da prave internet park u B."
"Jesam, super je to.."
"Kako super vrag te odneo..znaš li ti šta oni planiraju"
Ja začuđen gledam u njega ko dete u crveno nebo iznad Černobilja '86-e
"Šta..." jedva prozborih od silne napetosti
"Taj internet i ta čuda..to ti je sve zlo sa zapada..jes..oni hoće da upravljaju ljudima ovde.."
"Preko interneta" rekoh sad već ozbiljno zabrinut
"Ja more..nisu tu čista posla..što bi oni za džaba to davali..ej"
"Pa stvarno vala.."
"Kažem ti ja..to što oni tamo stavljaju..u taj park..to će da ispira mozak našoj omladini..znaju oni..nećemo mi matori tamo da idemo i da čukamo nego vi mladi..vas oni hoće prvo da vrbuju"
"Ajde..al otkud vam to"
"Veruj ti meni...znam ja šta pričam..to čudo ako ostane tamo ništa od nas neće biti...i neće oni to samo u B. nego po celoj Srbiji..to ti je tajno oružije..sve oni sa tim mogu da nas potamane ako im se htedne..nego nemoj ti dideš na ta mesta..poslušaj ti mene"
Ode čovek a ja osta u neznanju zabrinut za svoju budućnost a bogami i budućnost naše zemlje.Šta ako je ovo stvarno istina? Moram priznati laknulo mi je danas kad sam čuo da su neki fini ljudi rešeni da se bore protiv sila zla i ostalih vanzemaljaca porazbijali te vražje kutije. Lakše se diše u parku bez tog interneta.

Mislim da neću pogrešiti ako ovaj ogled o društvu počnem jednom opštom konstatacijom: savremeno društvo je u krizi. Pri tome pod društvom podrazumevam podjednako kako čovečanstvo uopšte, tj. stanovnike planete kao članove jednog društva (tzv. globalnog sela) tako i sve manje ljudske zajednice, počev od porodice, preko nacije odnosno države ili grupe bliže povezanih država. Pod krizom podrazumevam da postoji, s obzirom na čovekovu težnju za održanjem egzistencije i srećom, jedno opšte nezadovoljstvo postojećim stanjem i načinom na koji se pokušava da izmeni to stanje.

Nema sumnje da je ogroman razvoj prirodnih nauka i moderne tehnologije stvorio neophodne uslove za procvat ljudskog blagostanja i sreće ali je očigledno da ti uslovi nisu dovoljni. Tvrdim da taj uslov koji nedostaje proističe iz nepostojanja adekvatne nauke o društvu. Pokušaću u ovom radu da identifikujem taj prauzrok društvene krize, onosno da pružim fundamentalne teorijske osnove za novu nauku o društvu, koja će ukazati na puteve i načine prevazilaženja krize.

Ali moram najpre da definišem neke osnovne pojmove kao usvojenu paradigmu za klasifikaciju društvenih pojava. Pod društvom podrazumevam zajednicu ljudi među kojima se odvijaju određene aktivnosti i uspostavljaju određeni odnosi, koji dovode i do nastajanja određenih procesa. Sve ove aktivnosti, odnosi i procesi mogu se podeliti na četiri osnovne apstraktne sfere društvenog života uopšte:

1. Stvaranje vrednosti ili kulturu.
2. Razmenu vrednosti ili ekonomiju.
3. Raspodelu vrednosti ili politiku.
4. Korišćenje vrednosti ili civilizaciju.

pri čemu pod vrednošću uopšte podrazumevam bilo šta što doprinosi održanju čovekove egzistencije i njegovom blagostanju. Ove apstraktne sfere društvenog života nalaze svoju konkretizaciju u nekoj konkretnoj sferi društvenog života, kao što je na pr. privreda u proizvodnji, razmeni, raspodeli i potrošnji materijalnih dobara odnosno vrednosti. Ali, isto ih tako možemo identifikovati i u bilo kojoj drugoj konkretnoj sferi društvenog života, na pr. u onim sferama koje stvaraju nematerijalne vrednosti.

Moram skrenuti pažnju da se kroz procese razmene vrši preraspodela vrednosti i to bi bio predmet proučavanja tzv. političke ekonomije. Raspodela vrednosti putem (posredstvom) autoriteta odnosno vlasti predstavlja predmet politike u užem smislu (na pr. ekonomske politike). Osim civilizacije u užem smislu, kako je već definisana, postoji i pojam civilizacije u širem smislu, pod kojom treba podrazumevati ukupnost sve četiri navedene sfere društvenog života. Najopštija nauka o društvu bila bi nauka o njegovoj civilizaciji u ovako shvaćenom širem smislu.

Arnold Tojnbi je istoriju proučavao kroz posmatranje rađanja, razvoja i propasti dvadeset i jedne civilizacije. Civilizacija je u usponu dok njene vođe uspevaju da na izazove okoline ili samog razvoja, dakle na probleme koji se pred njih postavljaju, daju adekvatne odgovore. U trenutku kad se na određeno presudno pitanje da pogrešan odgovor dolazi do sloma civilizacije i ona kreće stranputicom koja je vodi propadanju odnosno samouništenju.

Civilizacija u kojoj mi danas živimo je tzv. zapadna civilizacija i ona se u obliku novog svetskog poretka nameće čitavom čovečanstvu. Ovu civilizaciju karakteriše dosad u istoriji nedostignut nivo kulture (stvaranja vrenosti) ali i očigledno neadekvatan način korišćenja vrednosti, što se najčešće izražava sintagmama potršačko društvo ili tehnološko varvarstvo. Nama je suđeno da podelimo sudbinu ove civilizacije, ali možda i dozvoljeno da i sami ponudimo odgovore na njene izazove, te spašavajući ovu civilizaciju i sami budemo spaseni.

Ključno pitanje na koje duhovne vođe zapadne civilizacije, odnosno čovečanstva uopšte, nisu uspele da dosad daju adekvatan odgovor je pitnje: šta čini supstancu vrednosti koje se razmenjuju na tržištu ili raspodeljuju arbitražom državne vlasti. Ponuđeni su brojni odgovori ali ni jedan nije sagledao celinu i suštinu problema. Klasični ekonomisti smatrali su da rad sadržan u robi čini supstancu njene vrednosti. Marks je, takođe, smatrao da vrednost robe predstavlja apstraktan ljudski rad, tj. rad uopšte, kao trošenje radne snage svojstveno svim proizvođačima, sadržan u robi.

Skrećem pažnju da teorije radne vrednosti shvataju rad kao objektivnu kategoriju, objektivni trošak proizvodnje. Suprotno tome buržoaski ekonomisti, koji trenutno slave pobedu, složili su se da vrednost robe treba definsati kao subjektivnu korisnost koju ona ima za potrošače, Ove dve škole mišljenja se, međutim, ne mogu suprotstavljati jer objektivan rad i subjektivna korisnost nisu kategorijalni ekvivalenti, naspram objektivnog apstraktnog rada, kao objektivnog troška proizvodnje, kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje može postojati samo objektivna aptrakktna korsnost, kao obnavljanje i unapređenje čovekove radne snage i drugih sposobnosti, objektivno realizovano kroz potrošnju, a što su buržoaski ekonomisti potpuno prevideli. S druge strane, nasuprot subjektivnoj proceni korisnosti može da stoji samo subjektivna procena troškova i obe su važne kao psihološka motivacija za ponašanje potrošača i proizvođača. No nezavisno od njihove subjektivne procene, njihovu sudbinu odrediće objktivni troškovi i korisnosti. Pretpostavljam da svi žele da su im troškovi što manji, što se ostvaruje kroz povećanje produktivnosti rada, a korisnost što veća, što se realizuje kroz povećanje raconalnosti potrošnje, i pretpostavljam da su njihova nastojanja, obektivno, uspešna.

S toga pretpostavljam, suprotno tradicionalnim ekonomistima, koji su se trudili da definišu supstancu vrednosti kao jednodimenzionalnu kategoriju, da su u svakoj robi opredmećene tri ravnopravne dimenzije: trošak, korisnost i tržišna cena. Postoji, dakle, ukupna objektivna apstraktna korisnost, koja se deli na potrebnu korisnost, koja je ekvivalent uloženih troškova (apstraktnog rada) i predstavlja onu količinu korisnosti koju treba apsorbovati iz potrošnje odnosno načina korišćenja vrednosti da bi se nadoknadili troškovi proizvodnje i, ako je racionalnost korišćenja veća od one neophodne da bi se realizovala potrebna korisnost - višak korisnosti, Tržišna cena je, po šravilu, veća od trošška a manja od ukupne korisnosti i omogućuje da, prilikom razmene, obe strane budu na dobitku. Ona deli višak korisnosti na proizvođački (profit) i potrošački višak, Ako je to tako onda među ovim dimenzijama mora postojati razlika i na globalnom planu: zbir svih troškova nazivam proizvod kulture, zbir svih korisnosti nazivam proizvod civilizcije a zbir svih tržišnih cena - društveni proizvod. Društveni proizvod je ono što se danas jedino vidi jer je izražen novčano u vidu tržišnih cena a nastao je kako delovanjem zakona političke ekonomije (razmene) tako i ekonomske politike kao državnog uplitanja u privredne procese.

Interesantno je da je Marks razlikovao upotrebnu vrednost (u suštini korisnost), za koju je smatrao da je kvalitet koji se ne može meriti, razmensku vrednost po kojoj se razmenjuju upotrebne vrednosti (u suštini tržišnu cenu) i radnu vrednost (trošak) za koju je mislio da je u osnovi prve dve, svodeći tako, u kvantitativnom smislu, tri dimenzije na jednu osnovnu dimenziju. S druge strane, najveći buržoaski ekonomista Maršal smatrao je da postoje cena ponude (određena troškovima), cena tražnje (određena korisnošću) i tržišna cena, ali da su u stanju ravnoteže ponude i tražnje, tj. kod postojanja ravnotežne tržišne cene, ove tri cene jednake.

Analogno kvantnoj fizici, smatram da se u procesima stvaranja, razmene, raspodele i korišćenja vrednosti pojavljuju kvanti vrednosti, kao najmanje novčane jedinice, kojima se novčano mogu izraziti i izračunati veličine proizvoda civilizacije, proizvoda kulture i društvenog proizvoda.

Sva dosadašnja ekonomska teorija pojavljuje se tako kao graničan slučaj napred izložene teorije. Ako su trošak, korisnost i tržišna cena jednaki odnosno ako su jednaki proizvod kulture, proizvod civilizacije i društveni proizvod važe zakoni tradicionalne ekonomske nauke, ali ako nisu, ova nauka jednostavno nije u stanju da adekvatno objašnjava ekonomske pojave pa time ni da sugeriše odgovarajuću ekonomsku politiku.

Kako je došlo do ovako grubog i opasnog previda ekonomske nauke. Mislim da je svemu kriva tzv. ravnotežna ekonomska analiza, što se da naslutiti već iz navedenog Maršalovog primera ravnotežne tržišne cene. Tradicionalni ekonomisti su ravnotežnu analizu smatrali ključnom za razumevanje ekonomskih problema i postavljali je u središte svojih razmatranja. Šumpeter je na pr. mislio da ''ono što nije ravnoteža je haos koji izmiče analitičkoj kontroli''.

Do ovakvog zaključka može doći samo onaj ko ne poznaje dostignuća savremene termodinamike odnosno ko ne poznaje zakone entropije.

Entropiju je, kao neku misterioznu veličinu, još sredinom XIX veka, otkrio Klauzijus, proučavajući toplotne mašine. Otada se ovaj pojam proširio u gotovo sve nauke pa i savremenu informatiku i kibernetiku, Klauzijus je primetio da se nekom cilindru sa klipom, ispunjenim gasom, odnosno molekulima i atomima, može dodavati toplota a da temperatura ostane nepromenjena. Nešto se ipak moralo promeniti i tu promenu Klauzijus je nazvao entropijom, Utvrđeno je zatim da je ustvari entropija veličina koja meri povećanje haotičnosti kretanja molekula i atoma u posmatranom cilindru. Zapanjujuće je, međutim, bilo otkriće da u zatvorenom sistemu entropija može samo da raste i to do svog maksimuma, kada je ovo kretanje molekula i atoma maksimalno haotično. Ali ovaj maksimum entropije dovodi globalni sistem u stanje opšte ravnoteže, kada su temperatura i pritisak u svakoj tački jednaki i tada je zbog nepostojanja razlike potencijala svaki rad nemoguć, jer je nemoguć protok energije, na pr. sa više na nižu temperaturu. Termodinamika je utvrdila da se unutrašnja energija sistema sastoji iz slobodne energije, iz koje se može dobiti rad, i entropijom vezane energije, koja se više ne može iskoristiti za dobijanje rada. Kasnije je entropija definisana kao verovatnoća stanja pa je konstatovano da je haos verovatniji od reda i da zato entropija raste.

Pokušavajući da objedinim sve pojmove entropije iz raznih oblasti nauke, jer postavilo se pitanje da li je to u suštini ista pojava, ja sam utvrdio da bi se opšti pojam entropije mogao definisati kao logaritam iz recipročne vrednosti stepena povezanosti među pojavama; ukoliko su pojave više povezane (tj. organizovane) entropija je manja, ako su nepovezane entropija odnosno haos raste. Postoji opšta formula: organizacija + haos (entropija) = kapacitet sistema koji je određen veličinom raznovrsnosti elemenata sistema.

U svakom slučaju bitno je da je onaj sistem koji je u svim naukama ocenjen kao najgori od svih, tj. ravnotežni sistem sa maksimalnom entropijom, od strane ekonomske nauke prihvaćen kao idealan sistem kome treba na svaki način težiti. Nije slučajno ravnotežna analiza izvedena na modelu tzv. potpune odnosno atomističke konkurencije liberalnog kapitalizma, gde moštvo preduzeća, kao atomi u Klauzijusovom cilindru, dovode do stanja ravnoteže i ravnotežne cene, kada su sve dimenzije vrednosti kvantitativno jednake. Ali stanje ravnoteže, slično pat poziciji u šahu, dovodi do prestanka kretanja i smrti sistema.

Iz izloženog slledi da umesto ravnoteže u društvenim računima treba da postoje neravnoteže, ali koje ne znače haos, nego su posledica smanjenja entropije i povećanja rganizacije i označavaju određene proporcije, pre svega odnos troškova i korisnosti.

Novac, odnosno dohodak, ne potiče iz troškova (proizvoda kulture), niti društvenog proizvoda, nego iz proizvoda civilizacije i troši se u iznosu potrebne korisnosti na kupovinu materijalnih dobara iz proizoda kulture a delimično predstavlja nematerijalne vrednosti čiji je ekvivalent društveni (globalni) višak korisnosti. Posle obavljene razmene društveni proizvod (tržišne cene) može biti veći od proizvoda kulture (troškova), ostavljajući tako proizvođačima čisti profit za razvoj, a niži od proizvoda civilizacije, ostavljajući potrošačima potrošački višak za kupovinu nematerijalnih vrednosti.

Ako se novac emituje u obliku kredita, kao što se danas čini, onda bi sistem idealno funkcionisao samo kada bi postojala ravnoteža društvenih računa. Kredit centralne banke poslovnim bankama, koje ovaj dele preduzećima, preduzeća bi vraćala u celosti i on bi merio veličinu tzv. društvene baze, dok bi kredit centralne banke državi, iz koga ona alimentira neprivredu, tj. tzv. nadgradnju, bio u potpunosti vraćen iz poreza i doprinosa. Ali, u takvom sistemu društveni višak korisnosti je jednak nuli.

Prema izloženoj teoriji, ako postoji društveni (globlni) višak korisnosti jedan deo dohotka trba da se, kao ekvivalent viška korisnosti, u vidu nekreditnog novca, kao poklon koji ne treba nadoknaditi porezima i doprinosima, direktno podeli po principu '' prema potrebama'' primaocima dohotka iz nadgradnje odnosno onima koji iz tog dohotka mogu izvući najviše korisnosti. Tako se deo dosadašnjih poreza pojavljuje kao zabluda ekonomske nauke i nepotrebno čini da potrošači plaćaju više a proizvođači dobijaju manje nego što je to ustvari potrebno. Deo poreza morao bi, ipak, postojati u svakom sistemu, u kojem postoji i državna organizacija i politika i taj deo predstavlja troškove egzistencije društvenog sistema.

Povećanje ekonomske racionalnosti u sferi proizvodnje, tj. povećanje produktivnosti rada smanjuje vreme proizvodnje i ciklus reprodukcije, tj. vreme za koje se proizvodnja može obnoviti, što dovodi do povećanja ponude, s druge strane povećanje ekonomske racionalnosti u sferi potrošnje dovodi do povećanja dužine vremena korišćenja proizvoda, produžuje ciklus rekonzumacije, tj. vreme za koje je potrebno obnoviti potrošnju, što dovodi do smanjenja tražnje. Ponuda premašuje tražnju, što se naziva kriza hiperprodukcje (kao 1929. godine) ili nedovoljne potrošnje, i to stvara deflatorni problem u društvu, koji se uočava kroz usporenje brzine opticaja novca, što je fenomen koji je uočio Milton Fridman u svim sistemima koje je proučvao, ali nije znao da da objašnjenje za ovu pojavu.

Veličina deflacije je u stvari mera viška korisnosti i ona se može neutralisati samo odgovarajućom emisijom nekreditnog novca kao ''dara koji pada s neba''. Pošto danas svesne emisije novca iz viška korisnosti nema to se on stihijski izražava (odnosno deflacija kompenzuje) kroz inflaciju, vremensku nesinhronizaciju prihoda i rashoda i budžetski deficit. Nominalno postiže se ravnoteža društvenih računa i tako udovoljava dogmama ekonomske nauke, dok realno postoji neravnoteža društvenih računa, ali zamagljena kroz navedene stihijske procese, da bi se realizovao bar deo viška korisnosti. Inače, višak korisnosti se uništava, odnosno pokušava se nepotrebno stvoriti podudarnost ciklusa reprodukcije i rekonzumacije, odnosno frekvencije ponude i tražnje, tako što se svesno pravi roba lošijeg kvaliteta, reklamom navodi kupac na suvišnu, neracionalnu potroššnju i sl. (zbog čega naziv ''potrošačko društvo'') a naročito kroz troškove naoružanja. Na kraju deo proizvoda ipak ostaje neprodat i propada.

U stvarnosti sistem sa legalizovanim viškom korisnosti funkcionisao bi tako, na zadovoljstvo svih, što bi oni koji dobijaju dohotke od rada (tj. iz proizvoda kulture) samo deo tih dohodaka trošili na realizaciju proizvoda kulture (a deo na nematerijalne vrednosti), omogućujući tako da višak proizvodnje, dohotkom iz društvenog viška korisnosti, kupe neproizvođači. Veličina društvenog viška korisnosti predstavljala bi kvantitativan izraz dostignutog nivoa civilizacije.

Pošto pored nacionalnih postoji i svetski proizvod civilizacije i svetski višak korisnosti, jasno je da novi svetski poredak ne mogu uspostaviti tenkovi NATO pakta, niti američki predsednik, nego samo oni stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, koji, prethodno upoznati sa teorijskim dostignućima skiciranim u ovom eseju, budu u stanju da pravilno odmere potrebnu emisiju svetskog nekreditnog novca za svaku državu, i tako stvore osnovni preduslov za procvat svetske trgovine, koja će alocirati svetsku proizvodnju prema minimumu troškova a potrošnju prema maksimumu korisnosti, omogućujući tako optimalan razvoj svih, bez inflacije i deflacije i uz punu zaposlenost.

Da zaključimo: jednu stranu društvenih računa čini proizvod civilizacije kao ukupna korisnost odnosno ukupni novčani dohodak društva, drugu stranu čini proizvod kulture kao zbir troškova.

Društveni višak korisnosti čini određeni procenat proizvoda civilizacije i on stoji u određenom odnosu prema proizvodu kulture. Možemo zamisliti neku buduću civilizaciju u kojoj će proizvod kulture, kao njena materijalna baza, činiti, novčano izraženo, svega nekoliko procenata od ukupnog proizvoda civilizacije. Ali takva civilizacija ne može nastati na osnovu sadašnjih društvenih računa, po kojima je višak korisnosti jednak nuli a troškovi nadgradnje u svemu jednaki porezima i doprinosima dodatim na bazu, da bi dve strane društvenih računa bile po svaku cenu jednake.

Sadšnja ekonomska teorija i na njoj zasnovana politika, koje polaze od nepostojanja viška korisnosti i, shodno tome, ravnoteže društvenih računa, ne samo da predstavljaju glavnu prepreku daljem razvoju civilizacije, jer podstiču neracionalnosti u korišćenju vrednosti, nego time dovode u pitanje i sam opstanak civilizacije. Ako ne reši ovu protivrečnost između nadgradnje i baze, ukupne i potrebne korisnosti, odnosno viška korisnosti i proizvoda kulture, zapadna civilizacija doživeće slom.
Očigledno je da tek sa legalizovanjem dohotka iz viška korisnosti (tj. nekreditnog novca) stvaramo institucionalne pretpostavke za realizovanje mogućeg viška korisnosti i tek time omogućujemo maksimalno racionalno korišćenje vrednosti, odnosno dalji razvoj i rast civilizacije u kojoj živimo.

Autor: Stojan Nenadović

Zabole me ideja

“Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više među nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronađu pravo rešenje koje obezbeđuje sreću za razvoj čitavog društva.”
(Boris Tadić, predsednik Srbije o zajedničkim mentalnim bolovima Socijalističke partije Srbije i sopstvene Demokratske stranke)

01*BOLESNIK SE UVEK VRAĆA NA MESTO BOLA: Čak i po slučajnim intravenoznim hrvatskim kriterijumima, Boris Tadić – nažalost Predsednik Srbije i još žalosnije predsednik Demokratske stranke – jeste specijalni medicinski primerak. Samo se iznenadnom i očekivano-razarajućom bolešću u tragovima mozga može objasniti ono što se u ćelijama svesti oblikovalo pomenutom Političkom Mešetaru u procesu kupovine miloševićevskog Otpada kako bi on, Tadić, nekako, bilo kako, svakako, po bilu koju cenu, formirao Vladu sa socijalistima, psihotički uveravajući javnost da SPS krdo Ivice Dačića europski muče, i da je ta ekipa, okupljena oko mrtvog Slobodana Miloševića dovoljno živahna u svom mrtvilu da će se, koliko sutra, o njima govoriti kao o intelektualnoj eliti po meri Borisa Tadića.

Stvar je, u stvari, savršeno jasna: Demokratska stranka Borisa Tadića odavno je postala mega-preduzeće sa desetinama hiljada partijski zaposlenih likova; ko sve nije u tom poslovnom cirkusu – Poslovni prostori diljem Srbije, Upravni odbori stotine miliona preduzeća, Odbori, Grupe, Odeljenja, Skupštine, Namesništva, kako, bre, odjednom da Stranka ostane bez resursa, gde su ugovori, tenderi za mostove, gde su tenderi za sijalice, kamene kocke, kako da se Demokratska stranka ne ugradi u svaku beogradsku ciglu, u svaki beton, cement ili armaturu; kako da Tadić na cedilu ostavi tisuće demokratskih robova koji su radili za sebe i za stranku, kako da Tadić ode u opoziciju kad se toliko zadužio kod onih koji lako ne opraštaju dugove; kako da pristanemo da budemo poraženi kad od nas zavisi budućnost svakog od vas?

Ispravno shvatajući da 12 poslaničkih mesta Ivice Dačića rešava sve njegove probleme, uz tri mesta Arkanovog kurira koji se kliče Palma i pet mesta iz Penzionerske stranke koju predvodi Leš U Obliku Kostura (Krkobabić) kojem je vreme stalo još 1886. kad je bio u drugom pubertetu – Tadić se moždano opustio; nije mu bilo dovoljno što je prošlog tjedna, ničim izazvan, ponudio nacionalno pomirenje, već je na sednici Glavnog Odbora vlastite stranke, praćen aplauzima koji su veselo ličili na staljinističko-partijske orgije u kojima je uvek najebao onaj koji prvi prestane da aplaudira, plasirao tezu o 2 Bola za 2 partije, izjednačavajući likvidiranog Đinđića sa mrtvosanim Balkanskim Kasapinom, kao da je svaka smrt savršeno ista, kao da je Đinđić umro prirodnom smrću, a možda je po Tadiću to stvarno bila sasvim prirodna smrt – šta je prirodnije nego kad mu ubiju konkurenta za presto?

02*BOLESNIK UVEK MOŽE BITI BOLESNIJI: Dosadna propagandna priča o tome kako Srbija mora dobiti proevropsku vladu (sa socijalistima Slobodana Miloševića), kako je imperativ da što pre uđemo u Evropu, kako ćemo ulaskom u Evropu odbraniti Kosovo, kako je najbitnije da duet Tadić/Dačić gaze krupnim koracima ka euroatlanskim integracijama, kako je bitno da Srbija ispunjava svoje obaveze prema Haškom tribunalu (evo, uhićen Stojan Župljanin, šta više hoćete, da nećete možda Mladića?), kako je najvažnije da Tadić bude točak našeg napretka, a Dačić osovina pomenutog točka – ovih se dana otela kontroli; odjednom, iz Tadićevih usta, čujemo da je nešto drugo najvažnije, recimo: „Zaboravite na bivše sukobe! Stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali devedesetih godina i zajednički nađite rešenje za bolju budućnost! Ako to ne budete uradili imaćete problem sa mnom".

Kako to u praksi izgleda, Tadić nije precizirao, sem ako nije mislio na ljubavno-seksualni zanos koji ga opseda svaki put kad steže penis onima sa kojima se nije sukobljavao tokom devedesetih godina; naime, teško je da se bilo ko seća Tadića iz devedesetih godina; uspešno se sakrivao kao da je bio član podzemne Demokratske stranke Srbije (čitaj: Koštunica), teško da mu je problem da bilo kome iz SPS pruži ruku i izljubi ga kao rođenog oca, kad sa tim ljudima već deceniju deli ista uverenja, danas ponavlja sve njihove priče, svejedno da li je reč o ratnim zločinima ili oprostu. Ako bude trebalo – ući će Tadić u SPS kao počasni član, sve vredi žrtvovati za DS Preduzeće, jebeš Evropu, jebeš Hag, jebeš Sporazum o pridruživanju, samo da Tadić ostane na vlasti; kako naći mesta tolikim ministrima koji su već postali nestrpljivi; izbori završeni, a nigde keša.

Što se „stezanja ruke“ tiče, neka me Tadić unapred odjebe! Ako njegova izjava znači – a znači – da danas ponizno Miloradu Vučeliću ili Marku Miloševiću ili Ivici Dačiću ljubimo skute u hippie-peace-fazonu „Vodimo Vladu a ne rat“, što prevedeno na hrvatski znači da odobrimo svaki zločin koji je SPS detaljno planirao i izvršio, svejedno da li je to Vukovar, Dubrovnik ili Sarajevo, svejedno da li je to ideja o Velikoj Srbiji, kolektivnom klanju u Srebrenici ili logorima u Prijedoru, svejedno da li je to ova ili ona masovna grobnica u Bratuncu ili Zvorniku, onda me svečano zabole ideja o zajedničkoj Vladi.

Takva frankeštajnovska Vlada, u kojoj su zločinci i oni koji se ne gade na zločine – nema nikakve potrebe da se trudi da nas povede do Evrope, bez obzira na Tadićevu fizičku pretnju da ćemo, ako to ne budemo uradili, imati posla sa njim.

Šta to znači?

Da će nas lično tući ili slati savetnike tipa Krstića i Šapera u kaznene ekspedicije? Da će nas sudski goniti, maltretirati dahtanjem u telefonsku slušalicu, pretiti široj familiji ili jebavati na sex blogu Demokratske stranke?

Budući da mi na pamet ne pada da pružam ruku onima sa kojima sam se sukobljavao, dolazim u veselu situaciju da iznenada osetim svoju ličnu bol: zabole me nježnik za Borisa Tadića!

Jedva čekam njegov sledeći, preteći potez!

Feral Tribune, 12.06.08.

Nego moram da primetim...jel ovo čika Mrkonjić..potpredsednik one velike proevropske stranke SPS, Tadićevog omiljenog i najbližeg koalicionog partnera i verovatno budući ministar a možda i premijer? Kolko ja mogu da vidim jedini koji će jesti govna smo mi u Srbiji sa ovakvim političarima...Tadićeva "proevropska" ili Tomina (Koštuničina) "nacionalna" vlada...isti Kurir drugo pakovanje

011: U sredu, u podne, u fancy-ambijentu restorana "Kalemegdanska terasa" potpisan je koalicioni sporazum onih stranaka koje će narednih godina voditi Beograd; bez mnogo frke, Šešeljevi radikali, Koštuničin DSS, miloševićevski SPS i otužno penzionerski PUPS (Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije) dogovorili su da su Skupštini Beograda formiraju Većinsku Koaliciju i da za gradonačelnika predlože Aleksandra "Pussy Lips" Vučića, inače generalnog sekretara Srpske Radikalne Stranke.

Biti gradonačelnik Beograda praktično znači biti treći čovek u Srbiji, odmah posle Predsednika i premijera: zbog ogromnog budžeta, veličine i značaja – glavni grad je po mnogo čemu "država u državi", te pobeda jednih ili poraz drugih ima tektonske posledice; osetilo se to još pre četiri godine, na prvim i jedinim neposrednim izborima za gradonačelnika Beograda, kad je za dlaku ispred radikala Aleksandra Vučića pobedio Nenad Bogdanović, predstavnik Demokratske stranke. Uplašena da će na budućim gradonačelničkim izborima u ovakvom sistemu izgubiti, Demokratska stranka Borisa Tadića – uz pomoć Koštuničine DSS s kojom je na vlasti u glavnom gradu bila godinama, uz obećanje da će se večno voleti – promenila je Izborni zakon i uvela pravilo koje im se u sredu obilo u glavu; gradonačelnika bira Koalicija koja skupi najviše glasova.

Ova glupost Borisa Tadića ne bi bila najstrašnija da se sam Tadić nije iz sve snage potrudio da farsu pretvori u komediju; dok su po Kalemegdanu radikali i ostali slavili, iz štaba predsednika Demokratske stranke poručivali su da još "nije sve gotovo" i da još ima nade da se u Beogradu formira "proevropska vlada  u koaliciji sa socijalistima", što je izgledalo realno koliko i Tadićev predlog da se danas nastave razgovori sa Kosovom kako bi se našlo rešenje koje "zadovoljava obe strane".

Teško je u istoriji modernih izbora naći primere takve dementnosti u postupcima kao kod nesrećnog Tadića: on je istinski verovao da je Koštunica predstavnik "proeuropskih snaga"; on je verovao da ga Koštunica nikad neće izdati; on je verovao da ga Srbija toliko obožava da će svaki njegov predstavnik, zvao se on Dragan Đilas (kandidat DS u Beogradu), automatski imati većinsku većinu; on je verovao da će mu se miloševićevski SPS prikloniti kad Tadić počne da mu se udvara: on je verovao da će abolicijom ratnih zločina i svega najstrašnijeg u Srbiji pacifikovati ne samo socijaliste već i ostale ratne huškače – ispao je smešan; on je verovao da će pretnjama o formiranju "proevropske vlade" pobediti matematiku; on je verovao da mu je Ivica Dačić najveći budući prijatelj a Čedomir Jovanović iskonski neprijatelj – zato je platio Beograd koji će Vučića na duši imati narednih četiri godine.

Kad se jednom budu rangirali srpski političari, dileme neće biti: glup, gluplji, Tadić.

Svaka čast, majstore! Sposoban da svaku veliku pobedu pretvori u još veći poraz!

002: Tadić nije ličnost: to je nivo svesti. Uverili su se u to nedavno i slučajni Hrvati koji su uživo mogli da čuju srpskog komedijaša Vuka Jeremića, tzv. ministra inozemnih poslova koji se izlupetao po Zagrebu samo nekoliko dana nakon što je ljutito, zajedno sa Tadićem, napustio nekakav skup u Bugarskoj kad se za govornicom pojavio neko iz Vlade Kosova. Ta odurna ministarska pojava koja se večito kezi i smeška dok priča gluposti, jer je negde čuo da će izveštačenim osmehom zavarati šupljinu u glavi, savršen je proizvod iz Tadićeve majstorske radionice; kad čovek čuje Jeremića, onda mu jasno što je Demokratska stranka izgubila Beograd, što će izgubiti mesto u budućoj republičkoj Vladi – jer pored ovakvog Jeremića svaki radikal mora da izgleda normalno, makar se zvao Aleksandar Vučić.

Verzija Jeremićeve historije po kojoj su za recentne ratove devedesetih krivi Hrvati, Slovenci, Bošnjaci i Albanci – dok su se Srbi samo branili, jer su bili nevini, naročito Slobodan Milošević, deo je tadićevske taktike da se već danas u Srbiji pomiri sve ono što se svađalo tolikih godina; četnici s partizanima, partizanovci sa zvezdašima, republikanci s monarhistima, fašisti s mondijalistima, nacisti s Jevrejima, sve u ime voljene i jedine Srbije.

Upravo Tadić, kao predsednik stranke koja je na poslednjim izborima imala 102 glasa – najviše od svih – ne bi smeo biti spreman na ustupke; umesto da ga drugi mole da ih on primi, on ide naokolo, oprašta, abolira i poziva na zaborav, udvarajući se najstrašnije Socijalističkoj partiji Srbije koja u svojim zahtevima ne zna šta je dosta; juče čujemo da SPS zahteva od "budućeg koalicionog partnera" da se prestane sa maltretiranjem porodice Milošević a da se bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović, onaj koji radnike nije obavestio da će RTS biti bombardovan, a znao je da hoće – pusti iz zatvora.

Slutim da bi Tadić i na ovo pristao samo da obrazuje Vladu; njegovi su kriterijumi – da on nema kriterijuma, o čemu, setite se, svedoči svaki put Vuk Jeremić gde god da se pomahnitali ministar pojavi.

Konačno, zašto toliko o Tadiću? Zato što nas je svojom kohabitacijom, svojom ljigavošću spram Koštunice, svojom glupošću i svojim koketiranjem sa najodvratnijim izdancima nacionalističkog korpusa – doveo u situaciju da se danas Srbija nalazi tamo gde jeste, između lošeg i goreg, između laži i zla, ni na nebu ni na zemlji, tamo gde Tadić najviše voli da obitava dok mu se udvaraju da je najbolji i najpametniji.

Neka mu bude!

Koliko Tadić živi van vremena i prostora govori njegov intervju koji je dat nakon odluke radikalsko-penzionersko-socijalističko-koštunjave Koalicije da u Beogradu formira vlast: "Ova koalicija koja se najavljuje na nivou Beograda, na nivou Srbije, apsolutno nije celovita i koherentna i ne vodi zemlju izlasku iz krize koja je dugogodišnja i mi bismo ponovo bili uronjeni u probleme devedesetih godina. Ne kažem ja da bi sada neko podigao zidove oko Srbije, ne bi bilo ni potrebe, jer bi Srbija sama izgradila nove prepreke prema svetu koji nas okružuje. Šta bi to značilo u praktičnom smislu, umesto da mi završimo Koridor 10, modernizujemo železnicu, što je teško bez fondova EU, to će uraditi neko drugi", rekao je Tadić, ne objašnjavajući kakve veze Koridor 10 ima sa Beogradom ili kakve veze sa glavnim gradom ima modernizacija železnice.

Tvrdoglavo glup, Tadić ni u najnovijem intervju ne prestaje da se udvara miloševićevskom SPS-u: "Nema nikakve dileme da je SPS prirodan partner za nacionalno pomirenje, za uspostavljanje socijalnog dogovora. Ta stranka je bila autentični predstavnik naše zemlje 90-ih godina, pobeđivala je na izborima, a nakon 5. oktobra 2000. godine, autentični predstavnik te nove Srbije je DS", rekao je on.

Sad je valjda malo jasnije zašto je Srbija ovakva.

I zašto smo dugoročno najebali: svejedno da li nam o glavi rade Dačić, Vučić, Tadić ili Jeremić.

Feral Tribune, 29.05.08.

Sledi tekst izvesnog Saše Segedinskog doslovno prenesen sa internet izdanja časopisa Tabloid

Bračni i vanbračni nekrofili

Haos u srpskoj arheologiji i propadanje kulturnog nasleđa

U arheologiji danas vlada neviđena zavist, sujeta, diletantizam, uzurpacija, nepozitam i anarhija. Iako u svetu danas postoji čitav niz privatnih preduzeća koja legalno vrše arheološka iskopavanja i učestvuju na tenderima za ispitivanja duž trasa autoputeva i sličnih radilišta, dotle je kod nas arheologija zakonom pretvorena u privatnu prćiju Arheološkog instituta, fakulteta i muzeja koji su pretvoreni u stovarišta neobrađenog materijala koji na obradu čeka decenijama, a u nekim slučajevima i duže od jednog veka.

Saša Segedinski
Srpska arheologija je teško bolesna. U arheološkim krugovima veoma ja rasprostranjen nepotizam. Nikola Tasić, dugogodišnji direktor Balkanološkog instituta SANU i kratkotrajni direktor Narodnog muzeja, svog sina Nenada je zaposlio kao asistenta na Filozofskom fakultetu gde je kasnije osnovao i fantomski Centar za digitalnu arheologiju kome Fakultet zapravo pruža logističku podršku. Nenad Tasić istovremeno je i direktor projekta "Vinča" i ostaće zabeležen slučaj kada je Nikola Tasić u ime SANU u jednom trenutku besparice projektu "Vinča", gde je Nenad Tasić direktor, finansijskom injekcijom omogućio dalji rad. Nikola Tasić je po rotarijanskoj liniji kućni prijatelj sa suprugom Mile Popović-Živančević iz Narodnog muzeja koju je Tasić senior postavio na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja grada Beograda u vreme kada je Nenad Tasić bio u kombinaciji za mesto direktora Muzeja grada Beograda. Još je zanimljivije da je Mila Popović-Živančević i magistrirala i doktorirala kod Nenada Tasića. Postoje još brojni slučajevi nepotizma.
Najsvežiji takav primer jeste slučaj Živka Mikića, profesora antropologije na Filozofskom fakultetu. Mikićev sin Ilija studira arheologiju i nije bio u stanju da položi ispit kod prof. dr Mihaila Milinkovića tako da je formirana komisija za ovaj slučaj u kojoj je, pored ostalih, bio i dr Đorđe Janković. Mikić junior je napokon položio ispit, a Mikić sada piše referat za izbor Jankoviću. Ilija Mikić treba da diplomira kod Aleksandra Jovanovića koji je član komisije za reizbor Jankovića.
U arheologiji su i kućna prijateljica Nenada Tasića Staša Babić, ćerka novinara Dragana Babića i druga žena pokojnog Miodraga Tomovića, čija je prva žena Vesna Dimitrijević takođe na fakultetu. Dimitrijevićeva je inače radila na Rudarsko geološkom fakultetu i sa 1/3 radnog vremena na Filozofskom gde je prešla kada je na Rudarsko geološkom izabrana za redovnog profesora.
U Arheološkom institutu je i Dragana Antonović, ćerka Antonija Antonovića iz Geoinstituta. Izvesni Duško Mihajlović sa Fakulteta napravio je svojevrsnu porodičnu manufakturu jer njegova žena Bojana Mihailović iz Narodnog muzeja radi doktorat kod svog muža, a ćerka studira arheologiju. Aleksandar Popović, sin pokojnog Vladislava Popovića, profesora Filozofskog fakulteta, inače sestrić eksdirektora Vizantološkog instituta Božidara Ferjančića, radi kao upravnik odeljenja za klasične nauke i živi sa Ivanom Popović iz Arheološkog instituta, inače svojom poslednjom maćehom, kako bi sve ostalo u krugu porodice.
Gordana Milošević iz Arheološkog instituta je žena Miloša Jevtića sa Filozofskog fakulteta. Na Fakultetu radi i Miroslav Vujović, sin Gordane Marjanović-Vujović iz Narodnog muzeja i Branka Vujovića, bivšeg rektora Univerziteta umetnosti, svojevremeno optuženog za uzimanje mita.
U Muzeju grada Beograda radi izvesni Adam Crnobrnja, sin Nikole Crnobrnje, koji je takođe radio u istom muzeju. Crnobrnja, inače kandidat DSS-a u Obrenovcu, blisko sarađuje na projektima Miroslava Lazića koji je takođe iz Obrenovca, a Lazićevog sina, inače studenta arheologije stalno angažuje na svojim projektima.
Poseban je slučaj Mileta Stojića iz Arheološkog instituta, poznatijeg kao Mile Če Gevara, koji je na svom projektu zaposlio čitavu familiju. Stojić je inače nezakonito doktorirao kod Dragoslava Srejovića iako nikada nije magistrirao.
Danica Popović iz Balkanološkog instituta druga je žena Marka Popovića iz Arheološkog Instituta.
Arheološki institut dugo vremena bio je privatna prćija Miloja Vasića, unuka mnogo slavnijeg arheologa Miloja Vasića, a na mestu direktora nasledio ga je izvesni Slaviša Perić, anonimus iz Visokog koji ne govori nijedan strani jezik, koji je, preuzevši funkciju direktora, iz Visokog doveo svoju sekretaricu.
Štićenik Miloja Vasića bio je Miomir Korać, sadašnji pomoćnik ministra kulture i rukovodilac radova na Viminacijumu kraj Kostolca. Iako je Viminacijum trenutno najizvikaniji lokalitet u Srbiji, malo se zna da se otkup njiva na području samog arheološkog lokaliteta vrši preko firmi u vlasništvu prijatelja Miomira Koraća. Javna je tajna da je Korać za svoju knjigu o rimskom slikarstvu uglavnom prepisao doktorat Srđana Đurića.
Osim Viminacijuma, koji je već duži niz godina ekskluzivni teren Miomira Koraća, on je odnedavno kao svoju ekskluzivu prisvojio i lokalitete Gamzigrad i Medijana kraj Niša, iako su te lokalitete godinama istraživali drugi naučnici. Korać je inače predsednik odbora za Gamzigrad.
Iako je Dragoslav Srejović poznat po otkriću Lepenskog Vira, malo se zna da je on osnovao i Centar za arheološka istraživanja na Filozofskom fakultetu. Zvuči neverovatno, ali ovaj centar nema nijedno radno mesto, ali su ista ta nepostojeća radna mesta finansirana nenamenskim preusmeravanjem namenski doznačenog novca za naučnoistraživačke projekte drugih kolega čiji su budžeti na ovaj način znatno umanjeni. U ovom centru rade izvesni Miroslav Lazić, Miodrag Sladić, Mira Ružić, Dušan Mrkobrad, Stevan Lazić i Stevan Đuričić, a neki od ovih ljudi danas nezakonito učestvuju u izvođenu nastave, iako nemaju zakonom propisane uslove za to.
Nenamenskim trošenjem namenskih sredstava za projekte nedavno se pojavio novi arheološki časopis "Arhaika" u izdanju samog Centra, iako matično odeljenje do danas nije pokrenulo svoj časopis. Iako je biblioteka Odeljenja za arheologiju jedna od najvažnijih arheoloških biblioteka u Srbiji, veliki deo knjiga umesto u nju, odlazi u Centar za arheološka istraživanja i ostaje nedostupan studentima i nastavnom osoblju Fakulteta.
Osim bračnih, u arheologiji veliki značaj imaju i vanbračne veze. Nakon Dragoslava Srejovića, koji je svog dečka angažovao na radu u Gamzigradu, danas su najpoznatiji arheološki parovi Emina Zečević i Slobodan Fidanovski iz Narodnog muzeja, Vesna Manojlović iz Novog Sada i Marin Brmbolić iz Republičkog zavoda, Mihajlo Milinković sa Fakulteta i Vesna Topić iz Narodnog muzeja.
Pre nekoliko godina zabeleženo je sramno ponašanje Đorđa Ćapina iz hercegnovskog muzeja. Pošto se nalazi očigledno nisu uklopili u potrebe Ćapinovih teorija, napravljen je "slučaj" koji je u štampi propraćen tekstovima sa senzacionalističkim naslovima tipa: "Rukovodilac radova prisvojio nađeni materijal?", "Arheolog iz Beograda neće da preda nalaze sa poluostrva Luštica". Slučaj je na kraju stigao i do suda, a u pozadini celog ovog slučaja bile su Ćapinove pseudonaučne ideje koje nemaju nikakve veze sa arheologijom, i kojima su veoma smetali rezultati iskopavanja.
O tome postoji i najsvežiji primer iz pančevačkog muzeja gde je 2006. godine Vojislav Đorđević odbio da omogući mlađoj koleginici iz muzeja da fotografiše predmete, te je ona morala na naučnom skupu u Pirotu da govori bez projekcija. U muzeju u Pančevu situacija je tragična.
Iako u zbirci ima preko 30.000 predmeta, inventarisano je svega 7.000, a Đorđević i njegova žena, koja je tamo takođe kustos, ne daju pristup zbirci trećem kustosu arheologu u istom muzeju. Kao predsednik Upravnog odbora pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Đorđević je progurao pokretanje procedure za proglašenje lokaliteta "Slatine" za nepokretno kulturno dobro, iako od crkve nema sačuvanog ni kamena na kamenu. Zahvaljujući nekrofiliji arheologa, arheološke zbirke sve se više pretvaraju u prave spomen-kosturnice jer se doslovce dovlače kubici kojekakvih ljudskih i životinjskih kostiju radi često nepotrebnih antropoloških i statističkih analiza. Pre nekoliko godina, prilikom popravke krova na zgradi Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, iz raznih budžaka pored potkrovlja i na samom tavanu pronađeno je 4 kubika ljudskih kostiju koje je sa raznih terena tamo dovukla Gordana Cvetković-Tomašević. Nekrofilna tradicija nastavljena je i nedavno kada je u Zavod ogromnu količinu kostiju dovukla Emilija Pejović koja je prekopavala monašku nekropolu u manastiru Gradac. Kosti su donete navodno radi antropoloških analiza, ali se ispostavilo da su bezvredne jer su sahranjeni monasi u Gradac došli sa raznih strana i statističkom obradom se ništa nije moglo dokazati. Gotovo dvadeset pet godina u depou Narodnog muzeja u Pančevu leži 5 kubika životinjskih kostiju koje su donete sa arheoloških istraživanja u Opovu i koje su odavno obrađene. Tamo su depoi toliko zakrčeni koječime da je nedavno 2 kubika ljudskih kostiju istovareno u fotolaboratoriju.
U poslednje vreme, u "nacionalnoj arheologiji" moderno je dovlačenje bezvredne grnčarije; donose se i najmanji komadići zdrobljenih posuda, koje se onda prebrojavaju i statistički obrađuju. Ovu "školu nacionalne arheologije" pokrenuo je Đorđe Janković sa Filozofskog fakulteta.
Marko Popović je uzurpirao terensku dokumentaciju arhitekta Milana Ivanovića i delom falsifikovao činjenice kako bi dokazao svoje teorije. Ovo je obelodanio arhitekta Aleksandar Ivanović koji se time jako zamerio strukturama u Beogradu.
Iako lokalitet Caričin grad kod Lebana predstavlja "poligon" naših i francuskih arheologa, danas je u katastrofalnom stanju! Jedva da se išta radi na čišćenju lokaliteta i njegovoj pripremi za bolju i bezbedniju prezentaciju turistima. Unaokolo su otvorene sonde koje su ostale posle poslednjih iskopavanja, preko lokaliteta teče kanalizacija koja je pretnja posetiocima, a na sve strane su gomile kamena i opeke za neku rekonstrukciju u dalekoj budućnosti. Tako na ruševinama ranohrišćanskog Caričinog grada dragoceni bogato klesani kapiteli baze i venci leže razbacani i polupani po lokalitetu, izloženi kiši i mrazu.
Carska palata u Gamzigradu danas se doslovce raspada. Nakon radova Milke Čanak-Medić, nezaštićene su ostale mramorne obloge zidova i rimski hidraulični malter koji se danas raspadaju na velikim površinama. Zidovi su nadzidani i fugovani produžnim malterom sa dodatkom cementa, tako da zbog mraza danas sve puca i odvaljuje se. Sačuvani rimski podovi pucaju zbog mraza. Veliki deo kompleksa je zbog histerije izazvane 1993. godine ubrzo sa spoljne strane iskopavan buldožerima, praktično bez arheološkog nadzora. Tako su zidovi, ponegde visoki i 15 metara, ostali nezaštićeni i izloženi kiši i mrazu i do danas su se njihovi gornji delovi urušili i više od 1 metra. Po čitavom kompleksu razbacani su arhitektonski fragmenti, a Brana Stojković Pavelka je jedan od dva mauzoleja na obliženjem brdu prelila sa nekoliko kofa bele mase nepoznatog sastava čiju je otpornost na taj način ispitivala.
Tragično je stanje i na lokalitetima na Đerdapu. Lepenski vir je skoro 40 godina pod privremenim krovom, a u samom muzeju posetioci nemaju ni najobičniji WC. Sva utvrđena konzervirana su cementnim malterom i danas se zidovi uveliko raspadaju od mraza. Trajanova tabla stoji nedostupna iznad Dunava, Trajanov most nalazi se u baruštini.
Terme u beogradskom Studentskom parku su zatrpane, a prezentacija onih ispred Filozofskog fakulteta je uklonjena.

Sve više se vrše opskurna pseudonaučna iskopavanja, sve se manje nalaza objavljuje, sve se više lokaliteta devastira, a sve manje konzervira.

.
Stari šporet u rimskoj palati

Zbog nerada Svetlane Vukadinović nekonzervirane su ostale kasnoantičke bazilike na Jelici. U Nišu je već 20 godina nezaštićena oktagonalna palata sa mozaicima koja je pretvorena u džunglu. To nije usamljen primer, najveći broj istorijskih spomenika u Nišu lagano nestaje: u ranohrišćanskoj grobnici sa martirijumom jedino se mogu videti stari dušeci, jedna vrata od nečijeg "juga" i stari šporet. Na prostoru brda Bubanj, na teritoriji samog grada, kao i na Humskoj čuki (pet kilometara severno od grada) nalazili su se arheološki ostaci iz kamenog i bronzanog doba. Humska čuka je bila predmet interesovanja i profesora sa Harvarda. Ovaj lokalitet i dalje stoji potpuno nezaštićen, pa meštani u tunelima ove arheološke retkosti prave veselja dok se njihova deca igraju praistorijskim alatima.

Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ocenio je danas da generalni direktor Radiotelevizije Srbije Aleksandar Tijanić dezinformiše javnost u vezi budžeta "Evrovizije".

"U verovatno naručenom intervjuu u 'Večernjim novostima', čiju sadržinu je kasnije preneo i RTS, Tijanić je sasuo pravu salvu prizemnih diskvalifikacija i uvreda na moj račun, uključujući i te da sam nečiji kurir ili patuljak", navodi Šabić.

On dodaje da "prostakluci i jeftini pokušaji diskvalifikacije uvek sami najbolje govore o onima koji se njima koriste i da je zato reagovanje na njih suvišno".
Šabić, kako je saopšteno iz njegovog kabineta, ističe da od Tijanića "nije tražen nikakav završni obračun ili izveštaj već budžet Evrosong-a".
Tražen je "dokument koji predstavlja plan, projekciju potrebnih sredstava za finansiranje manifestacije, dokument kakav se, obavezno priprema za svaku veliku manifestaciju, znatno pre, mesecima pre njenog održavanja", objašnjava on.
Šabić navodi da se obratio s tim zahtevom RTS-u 31. marta i da je "svih 15 dana koje je imao na raspolaganju RTS ignorisao taj zahtev, i kad je žalba izjavljena, ponašao se na manje više isti način... ni jednom jedinom rečju nije obrazložio svoj stav u vezi sa budžetom".
"Sada svojim izjavama direktor RTS-a pothranjuje sumnje da li uopšte postoji budžet Evrosonga-a. A eventualno nepostojanje tog dokumenta upućuje na jedan, zaista izuzetno neprijatan zaključak - da je 'Evrosong' finansiran, u stilu 'uzmi ago koliko ti drago' bez ikakvog plana", ističe on.
Šabić navodi i da je "za dokument, čiju izradu direktor RTS najavljuje rečima 'imamo tri meseca da najpre Dinkić i organizacioni odbor prihvate izveštaj, a potom da papiri prođu kroz upravni odbor RTS', jasno da bi trebao biti izveštaj o realizaciji budžeta".
"Za sada još niko nije tražio, a biće dobro da se pre nego što ga iko zatraži, objavi na veb sajtu RTS što je odavno trebalo uraditi sa budžetom", smatra poverenik za informacije od javnog značaja.
Tijanić je ranije za "Večernje novosti" rekao da je organizacijom "Evrovizije" RTS za Srbiju i Beograd, za naše građane, promenom slike o Srbiji napravio posao decenije.
Tijanić je kritikovao Šabića koji je tražio od RTS-a da dostavi budžet "Evrovizije", istakavši da za to treba vremena i da Šabić radi po nalogu predsednika nevladine organizacije Komitet pravnika za ljudska prava Biljane Kovačević-Vučo i njenog nalogodavca.
Direktor RTS-a je kazao da je za izveštaj "za gigantsku operaciju koja je trajala celu godinu", rok tri meseca i da će najpre biti dostavljen Organizacionom odboru i Upravnom odboru RTS-a, da bi se našao na sajtu, a "tek onda, kroz tri meseca, poslati pošiljku kuriru Rodoljubu da ga nosi gazdarici".

Izvor: Blic

Na 60. godišnjicu usvajanja Povelje o ljudskim pravima UN-a između političkih ambicija i stvarnosti vlada duboki jaz, istakla je pored ostalog generalni sekretar nemačkog ogranka Amnesty Internationala, Barbara Lohbiler.

Beograd -- Od oko 7,5 miliona građana Srbije, bez Kosova, više od 1,2 miliona nema osnovno obrazovanje, a 3,5 odsto potpuno je nepismeno, piše časopis "Biznis i finansije".

Prema podacima Zavoda za statistiku, više od 227.000 žitelja Srbije potpisuje se palcem, 126.127 građana Srbije završilo je od jednog do tri razreda škole, dok 898.847 stanovnika ima između četiri i sedam razreda osnovne škole.

Rezultati testova čitanja u Srbiji pokazali su da je 40 odsto onih koji se izjasne kao pismeni, u stvari, nepismeno, dok je na testu pisanja taj procenat još veći.

Procenat nepismenih u čitavoj Evropi je 1,5 odsto, a u Sloveniji ima oko 0,6 odsto nepismenih.

Više od polovine odraslih građana Srbije je, kada je o stepenu obrazovanja reč, u rasponu od nepismenih do nesvršenih srednjoškolaca - 3,5 odsto stanovništva je nepismeno, 6,5 odsto ljudi nikada nije išlo u školu, 22 odsto državljana nema kompletno osnovno obrazovanje, a 24 odsto Srba nema završenu srednju školu.

Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj se za poslednjih 15 godina smanjio broj visokoobrazovanih, danas sedam odsto građana ima fakultetsku diplomu.

Godišnje u Srbiji ostane nepopunjeno 10.000 slobodnih mesta u srednjim školama, iako je to školovanje besplatno, a prema procenama, kapaciteti 15 raspoloživih škola za obrazovanje odraslih tek za 150 godina mogli bi da opismene nepismene i polupismene.

Srbija, sa oko 3,8 odsto bruto nacionalnog dohotka odvojenog za oko pola miliona đaka, spada među zemlje s najnižim izdvajanjem za obrazovanje u Evropi.

U većini evropskih zemalja ta izdvajanja su dvostruko veća.

Izvor

Б као БЛИНДИРАНИ АУДИ - Отпоран на погледе пуне мржње, као и на метке пуне мржње. Згодан и да ставите патриоту из супарничког клана у гепек.

В као ВИРОВИТИЦА - Уз Карловац, Карлобаг и Огулин, најзападнији град наше Отаџбине. Иако о Вировитици не знамо скоро ништа (колика је, колико има становника, па чак и где је тачно), заклаћемо сваког ко каже да није наша.

Г као ГОВНО - Други назив за припадника друге вере, нације или невладине организације.

Д као ДОМАЋИ ИЗДЈНИК - Курва плаћеничка, која добија паре од смрдљивих Американаца и њихових подрепаша, да би блатила мајку Србију и тако покушала да спречи дефинитивну победу Небеског Народа над балијама, усташама и осталим шиптарима.

Ђ као ЂАВО - Усељава се у тело сваког америчког председника и на тај начин помаже балијама, шиптарима, јеврејима и осталим усташама против Небеског Народа. Срећом, Бог је на страни праведника, па ђавољим Амриканцима припрема такву количину поплава, земљотреса, вулкана, расних немира и удара метеора, да ови неће ни приметити како смо за то време очистили мајку Србију и све Србске земље од балија, усташа, шиптара и осталих ђавољих измишљотина. Домаће издајнике ћемо да оставимо у животу, да би слиовали њих и њихове жене.

Е као ЕКСТРАДИЦИЈА - Реч коју ниједан патриота не сме да изговори, а камоли да је примени, нарочито не на другом патриоти. Екстрадицију не треба примењивати ни у случају домаћег издајника, већ га радије ваља убити и у мутну реку бацити. Или га силовати. И жену му.

Ж као ЖЕНА - Служи да се јебе и да кува. Жена друге вере, нације или припадница невладине организације би могла да буде подведена и под словом К као КУРВА, али слово К је већ заузето.

З као ЗОЉА - Имати увек једну код куће, уколико дође до потребе за преваспитавањем политичара који се због прљавог америчког новца продао балијама, усташама и осталим јеврејима и самим тим учинио велеиздају васколиког Србства.

И као ИНДИЈСКА КОНОПЉА - Стратешка биљка, коју узгајају шиптари, холанђани и остали ђаволи, а онда је продају нашој омладини, како би јој смањили борбену готовост. Лажно осећање љубави (чак и према шиптарима) које се осећа после инхалације ове биљке, значајно угрожава Србске интересе, па зато уживаоца индијске конопље (у даљем тексту смрдљивог наркомана) ваља убити и на погодном месту закопати, како ред налаже, беѕ икаквога обележја.

Ј као ЈЕВРЕЈИ - Немци нас, грешком, убијали заједно с њима. Касније, заједно са балијама, комунистима, демократама, масонима и осталим усташама осмислили заверу против Небеског Народа и замало да им успе.

К као КОСОВО - Генетски мапирано у организму сваког патриоте. Рођени смо и умрећено са Косовом у глави, у срцу, на уснама и у гаћама. Ако немамо Косово, кој ће нам курац и слово К.

Л као ЛИТЕРАТУРА - Патриота мора да чита, али не може, наравно, да чита нека срања. Од литературе, ту су списи мртвих (Велимировић) и живих (Шешељ) светаца, прогоњених праведника (Караџић) као и пропагандни патриотски памфлети у облику различитих дневних новина ниске цене.

Љ као ЉОТИЋ ДИМИТРИЈЕ, Светац, ударио темеље патриотизму којега данас упражњавамо.

М као МЛАДИЋ РАТКО, Светац, ујединитељ фудбалских навијача.

Н као НОВИНАР - Згодан за потплатити да пише патриотске чланке. Згодан и за убити (уколико постане усташа, јевреј или балија), пре свега јер су шансе да вас не ухвате изузетно велике.

Њ као ЊЕГОШ - Још пре двеста година непобитно утрвдио да у Црној Гори у ствари живе Срби, што значи да је у ствари утврдио како су Црногорци јеврејско-масонско-балијско-шиптарска измишљотина, с којом ћемо се ваљано обрачунати кад за то дође време (најбоље је у рано јутро, кад сви леже обамрли од бесомучног целоноћног коцкања, у јеврејским хотелима на Светој Србској Обали)

О као ОРУЖЈЕ - Сваки прави патриота мора да има неко оружје у поседу, ради достизања одређених патриотских циљева. Од оружја су згодни: Калашњиков (погодан за убијање балија с леђа), кашикара (згодна за убијање више балија одједном, али и да се баци новинару у спаваћу собу), пиштољ (у случају контрамитинга, одличан да патриота опали метак у главу домаћем издајнику) и наравно нож (служи за клање свиња, балија, комуниста и осталих усташа).

П као ПЕДЕРИ- Прљаве педерчине које се јавно јебу једни с другима и изгледају и говоре као жене, не треба мешати са честитим патриотама, које се у случају заточеништва или боравка у касарни окрећу сексу с другим патриотама, али уз интензивно размишљање о сексу са женама.

Р као РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - Још једно срце наше вишесрчане отаџбине. Само формално нестала у вихору рата, РСК и даље тиња у нашим душама. Кроз неколико стотина година, кад декадентна Европска Унија и ђавоља Америка пропадну и кад Хрвате не буде имао ко да брани, завијориће се поново србска застава на Книнској тврђави. У то нема ама баш никакве сумње.

С, али као СРЕБРЕНИЦА - Велика победа патриотских снага у рату против турака, усташа и осталих јевреја. Побијена гомила балија, а жене и деца (женска) им остале уплакане. Све снимљено камером, да би се касније у снимцима уживало уз кулен и ракију.

Т као ТУРЦИ - Било да су шиити, сунити, вехабије или њихове жене, турци су турци и због њих ћемо можда избацити слово т из азбуке.

Ћ као ЋИРИЛИЦА - Писмо којим пишу искључиво патриоте. Уколико се деси да усташа, балија, шиптар, домаћи издајник или неко слично смеће покуша да пише ћирилицом, рука ће му се осушити, а децу ће му однети чума.

У као УСТАША - Било који џрват, али и члан неке усташке организације у Отаџбини, у смислу организације која се према отаџбинским ратовима не односи са дужним поштовањем.

Ф као ФОКУС - Патриотско јавно гласило радио-аматерског типа, на коме се свакодневно обрушују клетве на све шиптаре и њима сличне усташе, како из земље, тако и из иностранства. У оквиру забавног програма, ту је и интерактивна мастурбација слушалаца и водитеља, уз гласно маштање о влади састављеној од ДСС и радикала.

Х као ХАГ - Тврђава на крај света у којој су заточене све највеће српске патриоте. Ту су и неке усташе, али у договору с усташком владом, само да би се замаскирала права улога овог срамног места, а то је покушај спречавања дефинитивне победе Небеског Народа над балијама, шиптарима и осталим јеврејима.

Ц као ЦРКВА - Преко ње патриоте директно комуницирају с Богом. У случају рата црква ће радо крстити патриоту и благосиљати његов поход на турке, шиптаре и остале усташе. У случају потребе, патриота може рачунати на то да ће га црква ваљано сакрити, нахранити и уступити му део новца пронађеног поред икона.

Ч као ЧЕТНИК - Патриота мора да буде спреман да се у сваком тренутку претвори у четника. Четник је патриота више категорије, опремљен брадом, кокардом, камом, аутоматом и гибаницом, увек спреман за акцију, али и релаксацију у угоститељском објекту, пре и после ратничког похода.

Џ као ЏАМИЈА - Није битно шта је, само ти запали сваку на коју наиђеш.

Ш као ШИПТАР - Становник Албаније, али несрећним случајем становник и средишта наше душе, Косова. Шиптар је добар за убити, а шиптарка добра за силовати, само што прљаве јеврејске америчке педерчине имају неки проблем с тим.
_________________

01. KAKO SAM ALL NIGHT IMAO MIRJANU MARKOVIĆ U KREVETU USPEVAJUĆI DA NE ZADAVIM SAMOG SEBE:

Ne umem da objasnim zašto sam neku noć, vileneći u krevetu, gledajući u razarajuće svetleći mesec koji me je ubitačno fiksirao, razmišljao o doktorici Mirjani Marković: u stvari, znam, otvoreno lažem – vijest da je Ivica Dačić, Master of Serbia, otputovao u Moskvu, verovatno je bila onaj mentalni trigger za ličnu predstavu o filmu u kojem mali Ivica i velika Mira sklapaju pakt pomirenja, celivajući sporazum dugim, sočnim poljupcem, uz vatrene jezike koji se ispituju, ruke koje ne miruju ili cvetove koji se polno otvaraju čim se pomene nova, buduća Vlada Srbije u kojoj će Slobodan Milošević biti ona vrsta kohezivnog duha koja će spojiti sve što je za života razdvojio.

Opet, moguće je da sam nehotice a vrlo seksualno na doktoricu pomislio onog časa kad je u socijalističkom transu predsednik države i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić – očigledno u poslednjem stadijumu očaja ne bi li Ivicu SPS Gljivicu privukao na svoju oralnu stranu – izjavio sledeće:

"Moj posao je da napravimo nacionalno pomirenje u Srbiji, da se političke snage devedesetih i političke snage koje su vodile Srbiju nakon 2000. godine objedine oko zajedničkih ciljeva, da umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume, da teške reči padnu u zaborav i da pokušamo da u sledeću deceniju uđemo kao stabilna i prosperitetna zemlja."

Ako sam u noći punog meseca s Mirom Marković u krevetu dobro razumeo, Boki Taki hoće da nam kaže da smo sa teškim rečima i prošlošću završili: jebeš tko je ubio Slavka Ćuruviju, tko mari za atentat na Đinđića, koga još interesuju ratni zločini, baš nas briga za ubistvo Ivana Stambolića, šta nas, bre, interesuje Srebrenica, ko još pita da li je Sarajevo uopće bombardirano nekoliko godina, fuck logore, fuck nerešena ubistva novinara po Srbiji, je l’ stvarno mislite da je Legija nešto loše uradio, zaboravimo koljačke weekend jedinice koje su prelazile Drinu i sa trofejima u obliku muslimanskih skalpova se vraćale u majku Srbiju – trenutak je, drugovi, da "teške reči padnu u zaborav" kako bih ja, Boki Taki, bez frke ušao u koaliciju sa mrtvim Miloševićem i time izbio svaki adut da me neka budala (čitaj: Luković) maltretira po medijima optužujući me da sam abolirao SPS i njihovu politiku.

Nema šta da se abolira; ko je koga ubio - ubio ga je; ko je koga zaklao i silovao – zaklao i silovao; nećemo valjda, drugovi, da godinama progonimo krivce ili tzv. zločince kad je potrebno da "umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume", kao da je reč o prirodnoj nepogodi, bila poplava, bio zemljotres, ajde da zaboravimo šta je bilo, važno je pristupimo moralnoj obnovi i mozak očistimo od prošlosti.

02. KAKO PREGOVORI O BUDUĆOJ VLADI SRBIJE IZGLEDAJU KAO PREGLED KOD PROKTOLOGA: ŠTO VEĆI HEMOROID, TO MANJE ŠANSE ZA KOALICIONI SPORAZUM:

Čim sam Mirjanu Marković svečano izbacio iz kreveta, u krilo su mi se, iznenada, smestili Pregovarači buduće Srpske Vlade. Tobož dva neprijateljska tabora (jedan okupljen oko Tadića, drugi oko Koštunice i Nikolića) zajednički su se žalili na Ivicu Dačića, šefa Soc.Par.Srb. koji još nije odlučio kojem će se carstvu prikloniti; Tadić mu je charming jer dele istu ljubav ka socijalnoj pravdi, socijaldemokratiji i ostalim socijalnim pizdarijama; Koštunica & Nikolić su mu dragi jer brane Kosovo, imaju gvozdenu nacionalnu politiku... a setio se Ivica Gljivica da pomene da baš nije lako ići u koaliciju sa onima koji su njihovog šefa, legendu, gospodara, robovlasnika Slobodana Miloševića izručili Hagu gde je pomenuti umro, što socijalisti smatraju ubistvom iz niskih i podmuklih pobuda.

Kad ove opšte fekalije za još opštiju upotrebu prevedemo na jezik srpske politike, Ivica Dačić zahteva maksimalnu vlast uz minimum matematike; hteo bi Ivica da bude makar vice-premijer, da njegova stranka ima ministarstvo policije, ministarstvo za kapitalne investicije, ministarstvo za socijalni rad i politiku, uzgred: bar pedesetak mesta u Upravnim odborima i svega tisuću novih službenika u institucijama Vlade, valja nahraniti SPS aktiviste koji na ovu priliku čekaju osam godina!

U potpunoj nedoumici gde, šta i kako – jer smo svaki dan bombardovani vestima da su ili Tadić ili Koštunica već sve dogovorili sa moskovskim Dačićem – ostaje uranijumski utisak da će se zlehudi Dačić, od kojeg zavisi sudbina Srbije, ipak odlučiti za svoje miloševićevsko nasleđe; ono što mu nesrećni Boki Taki danas nudi nije dovoljno, jebeš mesto u Socijalističkoj internacionali od čega nema para, jebeš aboliciju od devedesetih godina kad je SPS već legalizovan i postavljen na pijedestal srpske normale, jebeš par ministarstava kad Dačić hoće još, ne zato što mu se baš hoće već što mu se može: ponude pljušte svakog sata!

03. KAKO ĆE FAMILIJA KRKOBABIĆ MOŽDA ODLUČITI O SUDBINI SBIJE ILI DA STE IKAD ČULI DA OTAC I SIN ZAJEDNO IMAJU ČETIRISTO DVADESET GODINA OD KOJIH SU TRI I PO VEKA U INVALIDSKOJ PENZIJI:

Kad govorimo o odlučujućoj ulozi Ivice Dačića (SPS) koji je šef koalicije u kojoj su njegova partija, Jedinstvena Srbija (sa Draganom Markovićem zvanim Palma iz Jagodine) i Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije (PUPS), valja pomenuti da je ništa manje nije značajan Jovan Krkobabić šef PUPS-a, sa svojih pet dragocenih mandata, o kojima, slineći, u dugim noćima razmišljaju Tadić, Nikolić, Koštunica a bogami i Dačić. Krkobabić Sr. koji sa svojih 78 godina (hrvatski: 278)  izgleda tako kao da će umreti svakog časa, a umire stalno; bizarna slika da je uz njega sve vreme njegov sin koji je takođe penzioner (142), inače partijski aktivista zadužen za Beograd, stvara ispravnu sliku o Familiji Krkobabić koja sve viši liči na zombie verziju Maratonaca koji trče poslednji krug.

Biografija Krkobabića Sr. je zlatno štivo: rođen je 27. februara 1930. na reci Cetini, u dalmatinskom selu Koljane kod srednjovekovnog manastira Dragovića. Za sebe kaže da je Srbin po nacionalnosti, a da prezime duguje popisu. "Nekad smo živeli kod Skradina, na reci Krki. Tamo su živeli neki Babići, pa kad je vršen popis, napravljena je simbioza dve reči", objašnjava Krkobabić. Kao dečak učestvovao je u Drugom svetskom ratu, ali radije priča o dogodovštinama iz svog detinjstva. Bio je čobanče kad ga je otac poslao u varoš da proda ovce. Kada se u njegovim rukama našla gomila novca, nije mogao da odoli - zaputio se u radnju i kupio svoje prvo odelo. Krkobabić priznaje da od tada datira njegova ljubav prema lepim odelima. "Neko troši na kafane, neko na švalerke, ja, eto, na odela." Naravno, niko mu ne spori da je uvek lepo odeven... Ljubitelj SAO odela, Srbin iz Hrvatske – jedna je od odlučujućih poluga u stvaranju nove srpske Vlade.

Uz podršku Omladine PUPS-a (svi mlađi od 200 godina) možda je trenutak za preokret: robijaški prugasto ili mrtvački sivo – dilema je čitave Srbije. Tko uz sebe bude imao Krkobabić Family – imaće čitavu Srbiju! Zar ovo nije jedna divna, jednostavna, nekomplikovana zemlja?

Serbia do Cetine! Krkobabići Rule!

ULOGE: Boris Tadić (Koalicija oko Demokratske stranke, 103 mandata), Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka, 77 mandata), Vojislav Koštunica/Velimir Ilić (Demokratska stranka Srbije/Nova Srbija, 30 mandata), Ivica Dačić (Koalicija oko Socijalističke partije Srbije, 20 mandata), Čedomir Jovanović (Liberalno demokratska partija, 13 mandata), Various Artists (Mađari, Bošnjaci, Albanci – stranke manjina, 7 mandata).

ČIN PRVI/ KAKO JE ŠAMPANJAC PROGLASIO VELIČANSTVENU POBEDU PROEVROPSKIH SNAGA KOJE SU ZABORAVILE MATEMATIKU:

Svega nekoliko minuta nakon što su objavljeni šokantni rezultati samoproglašenih historijskih izbora, glasači zaljubljeni u Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Draškovića & njegovu Danicu, Nenada Čanka i, čak takvih pacijenata ima, u Rasima Ljajića – energično su isključili mozak, odlučni da senzacionalni rezultat od 103 osvojena mandata koalicije "Za evropsku Srbiju" praktično pretoče u alkoholnu euforiju koja je u tečnom naletu cunamija kolektivno poništila poslednje ostatke izborne matematike.

Slavlje na beogradskim ulicama, vitlanje partijskim zastavama uz ritualnu vožnju automobilima s nogom na sireni – bili su tek uvod u katarzično okupljanje na Terazijama, ispred prostorija Demokratske stranke, gde se veselnicima obratio Boris Tadić, raspolućen od troprstaških pozdrava, muških udaraca po ramenima, sočnih poljubaca, vatrenih zagrljaja i tradicionalnog macho-bondinga u obliku sportskih grimasa; potpuno zaboravljajući primitivnu operaciju sabiranja koja zahteva da Vladu formira onaj tko skupi 126 mandata – penušavi Tadić objavio je da pobeda njegove koalicije "znači odgovornost i nastavak reformi u svim oblastima života".

Energičan kakvim ga je bog kilavog dao, ustanovio je "da treba odmah početi da se radi, jer je potrebno što pre formirati Vladu koja će zemlju uvesti u Evropsku Uniju i boriti se za očuvanje Kosova i Metohije".

Kad mu je nivo šampanjaca u krvi dostigao kosovsku tačku ključanja, Tadić je oko ponoći prisutnima obećao da je "spreman da razgovore o novoj Vladi počne odmah večeras", zaboravljajući ne samo koliko je sati i da je "večeras" odavno prošlo, već svesno izbegavajući da pomene da razgovore o budućoj Vladi jedino može da vodi sa Vojislavom Koštunicom ili Ivicom Dačićem, što bi u trenutku opštekoalicione žurke sasvim zajebalo i otreznilo atmosferu. Umesto da svojim vaskolikim fanovima pantonimom objasni da većinu neće imati ni ako prihvati omraženi LDP ni manjine svih boja – Tadić se odlučio da otkrije kako je njegova pobeda "najveći uspeh u istoriji demokratije", ništa pad Berlinskog zida, ništa pobeda protiv fašizma, ništa Francuska revolucija, jedan je Boki Taki u istoriji demokratije!

ČIN DRUGI/ KAKO SMO SAZNALI DA JE SLOBODAN MILOŠEVIĆ BIO POTPUNO NEVIN I UVEK PODRŽAVAO PROEUROPSKE IDEJE KOJE DANAS NASTAVLJA NJEGOV UČENIK IVICA DAČIĆ, POLITIČAR EVROPSKOG FORMATA U SOCIJALDEMOKRATSKIM POLNIM DIMENZIJAMA:

Na krilima mučenog šampanjca, ponedeljak ujutru osvanuo je sa dnevnim listom Danas i retko poremećenim naslovom "Istorijska pobeda evropske Srbije"; najprimitivnija SAO-matematika kaže nam da je zbir od 103 (Tadić) + 13 (Jovanović) + 7 (manjine) jednak broju 123 i da u pitanju nije nikakva "istorijska" pobeda, već očajnički pokušaj da se nešto od 127 mandata Patriotskog Bloka (Nikolić, Koštunica/Ilić, Dačić) prevede na ovu drugu, tobož proevropsku stranu.

Koliko je ds-ludilo uzelo maha, pokazuje uvodni komentar glavnog urednika Danasa Mihajla (nekad: Mihalja) Ramača koji je u sportskom maniru Saveza Komunista napisao vrstu brežnjevljevske skaske u čijim rečenicama sve eksplodira od polne ljubavni glede mudrog Borisa Tadića: "Dobro jutro! Demokratska stranka Borisa Tadića prekoračila je stotku. Kad krene lavina, to je to – evropska lavina. Širi dalje: idemo dalje! Kad voda dođe do vrata, dešava se upravo to što se desilo u nedelju. Ljudi pamte devedesete i znaju ko je nevera. Glas za Koštunicu i Šešelja bio je glas za prošlost. Ostalo je budućnost. Radikali odlaze. Nisu smeli da se otarase Šešelja. Imaju ga. I šta sad? Srbija ide dalje! Evropska Srbija nije zemlja gubitnika. Nije vreme da se pita ko je izgubio. Srbija će biti evropska samo ako dobiju svi njeni građani. Oni to mogu. Mi to možemo. Srbija ide dalje. Dobro jutro, Evropo!”.

Površno iščitavanje teksta druga Ramača, a kako drukčije čitati Ramača nego najpovršnije – otkriva da je DS, u čije ime govori Mihalj zvani Mihajlo, abolirao Socijalističku partiju Srbije od pošasti devedesetih godina: za sve su krivi jedino zli radikali i pomahnitali Koštunica, nigde da se pomene Slobodan Milošević i njegova SPS falanga koja je čitav Balkan terorisala više od decenije i iza koje su ostali stotine hiljade mrtvih, srušeni i granatirani gradovi, koncentracioni logori, pustoš i kal, sve u ime sulude ideje "zaštite Srba" van granice Srbije, što danas, otvoreno, a što ne bi, traži današnja Socijalistička partija Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem, kad ovih dana, u uslovima o budućoj Vladi, pominje Republiku Srpsku, Haški Tribunal ili srpsko Kosovo u braku sa srpskom a ženstvenom Metohijom. Privući Dačića k Tadiću – zadatak je ravan Titovom naređenju da "Prozor mora pasti". I pao je!

ČIN TREĆI/ DETERDŽENT DEMOKRATSKE STRANKE NAJBRŽE UKLANJA KRVAVE MRLJE PROŠLOSTI; SPECIJALNI SISTEM ENZIMA DAJE VAM ČISTO SPS RUBLJE, MIRISNO I SVEŽE, UKRAS ZA SVAKU SRPSKU PORODICU KOJA JE GLASOVALA ZA BORISA TADIĆA:

Nije prošlo ni 24 časa od izbora, a Demokratska stranka već je objasnila da je SPS nešto "sasvim novo" u odnosu na onu stranku koju je vodio Slobodan Milošević i u kojoj je – gle! – Ivica Dačić radio kao portparol od 1992. do 2000. godine! Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović tvrdi da SPS nikako ne treba porediti sa radikalima – što jeste točno, radikali su devedesetih bili u vlasti nešto više od osam meseci, sve ostalo vreme vladao je SPS! Božidar Đelić, potpredsednik tehničke Vlade, isti onaj koji je potpisao famozni Sporazum o pridruživanju sa Evropom, juče je izjavio da Demokratska stranka i SPS imaju "identičnu ideologiju", iz čega bi se svašta moglo izvući kao zaključak, recimo, znači li to da đeneral Mladić nikad neće biti izručen kao što obećava Ivica Dačić? Ako ovih dana u Požarevac, na Miloševićev grob, u znak pokajanja, ode Boris Tadić – biće to sasvim prirodno.

ČIN ČETVRTI/ OMD ELECTRICITY ILI KAKO JE IVICA DAČIĆ POSTAO NAJVAŽNIJI SRBIN JOŠ OD NIKOLE TESLE: GDE ON SPS VISINOM, SRBIJA BEŽIČNOM DALJINOM:

Ko je takva belosvetska budala pa veruje srpskim novinama i njihovim naslovima, već je viđen za posmatranje: u sredu ujutru naleteo sam na Blic na čijoj naslovnoj strani stoji naslov "Tadić se dogovorio sa socijalistima!", a odmah, nenamerno, na Pravdu gde Tomislav Nikolić slavodobitno poručuje "Imamo Vladu!". Ispostavilo se da budućnost države Srbije, budućnost čitavih izjebanih generacija, budućnost u većini priglupih građana, zavisi samo od Ivice Dačića, rođenog u selu Žitorađa, poznatog po tome što je to rodno mesto Cece Ražnatović!

Ako se Ivica prikloni Borisu, eto nas u Evropi! Ako se Ivica prikloni Nikoliću i Koštunici, eto nas u Rusiji!

Sama činjenica da je Srbija došla u situaciju da zavisi od jednog čoveka koji danas sedi i kao zavodljiva i pohlepna mlada prikuplja ponude: hoću predsednika Parlamenta, hoću pet ministarstava, hoću da budem premijer ili makar potpredsednik Vlade, hoću da mi Tadić obeća da će sačuvati Republiku Šumsku, hoću da mi Koštunica obeća da Kosovo više neće biti nezavisno – izgleda kao Horror koji se nije dojmio Ramača u njegovom orgazmičkom komentaru; kad se Srbija probudila, shvatila je da je ama baš sve moguće – da se Tadić prikloni Dačiću ili da se Dačić, u belom odelu, pridruži gubitnicima koji su spremni da mu se seksualno daju ne bi li Koštunica treći put postao premijer a Toma Nikolić konačno izjavio da su nakon godina muka stigli na vlast.

Šta god da se desi, kojem god stadu da se pridruži odlutali Dačić – Srbija je u komi: verovati da će Srbija biti na evropskom putu ako on padne Tadiću u krilo, jednako je bezumno koliko i frivolna pomisao kako će Vuk Drašković, kao član Tadićeve klike, objasniti sebi da u Vladi sedi sa svojim SPS dželatima o kojima nikad nije imao nijednu lepu reč; ili je, možda, vlast tako slatka da će Drašković i Dačić izmiriti, svi smo mi Evropljani, ko je koga ubio na ibarskoj magistrali nije bitno, važno je da smo uz Tadića, zar ne vidite da nas Europa podržava, spremna je Evropa da zaboravi Miloševića, stvarno, tko to beše Slobodan Milošević?

ČIN PETI/ IVICA GLJIVICA ILI KAKO SMO SPREMNI DA SVE ZABORAVIMO POSLE IZBORA AKO NAM JE GLJIVIČNO OBOLJENJE NEOPHODNO:

Pred hirurškim izborom: hoćete li da vam amputiramo ruku u času kad se Tadić & Dačić seksualno spoje ili želite da vam odsečemo nogu u situaciji kad se Dačić u krevetu pridruži Koštunici i Tadiću – izbor je logičan: da napustim zemlju u kojoj me suočavaju sa ovakvim izborom. Prizor iz nedaleke budućnosti: da Ivica Dačić, recimo, ministar inozemnih poslova, ode u New York, gde će kenjati o Kosovu i pretiti vojnom akcijom kao što je činio svih ovih meseci, tražeći da vojska i policija krenu u bespoštedni rat za srpske teritorije, a da se svi pravimo blesavi jer je on deo "proeuropske Vlade" ili deo "Patriotskog fronta" Koštunice i Nikolića, izaziva instant mučninu.

Jebeš državu u kojoj sve zavisi od Ivice Dačića!

Taj mali pajac, navodno brinući o radnicima i njihovim pravima, u koaliciji sa Strankom penzionera (koju predvodi Živi Leš nekog dvestagodišnjaka) i nekadašnjim Arkanovim saborcem Draganom Markovićem Palmom, vlasnikom svakog živućeg bića u Jagodini i okolini – danas je lik o kojem govori čitav svet, zbunjen i preneražen činjenicom da od Miloševićevog portparol-jataka zavisi Srpska Budućnost.

Dačićeva stranka je vehementno protiv izručenja ratnih zločinaca Haškom Tribunala; ona, navodno, jeste za evropske integracije pod uslovom da se prizna da je Kosovo deo Srbije (hi-hi-hi), ona je za socijalnu pravdu (a ko nije?), njoj je Republika Srpska centar sveta baš kao i Dejtonski sporazum koji tu Šumsku tvorevinu održava u životu; konačno, Dačićev SPS ovu je kampanju započeo Miloševićevim govorom iz 2000. godine, ne samo da se SPS nije odrekla Miloševića nego će ako bude trebalo mrtvog Miloševića uvesti u ovu ili onu Vladu, kako Ivica odluči.

ČIN ŠESTI/ SPS NIKAD NIJE BIO U VLASTI DEVEDESETIH GODINA ILI KAKO ĆEMO VAS UBACITI U SOCIJALISTIČKU FUCKING INTERNACIONALU:

U već dve kampanje Demokratske stranke koja se zasnivala na zastrašivanju birača da će im se devedesete vratiti - SPS Slobodana Miloševića gotovo da nije bio pomenut. Glavni protivnik Tadićeve DS bili su radikali: oni su optuženi za rat, za inflaciju, za bedu, za redove, za nestašice. Istina je sasvim drugačija: Dačićev SPS je bio zaslužan za sve – za ratove, za novčanice sa trinaest nula, za ubistva, za masovne zločine, za agresiju na tuđe teritorije, za zaslužene sankcije. Ako se sutra, posle svega, ovakav DS baci u Dačićev zagrljaj, samo da bi formirao Vladu, a da sve ovo prećuti – a neće smeti da pisne, biće Tadić manji od makovog zrna – sve priče o brzom ulasku u Evropu, o velikim investicijama, ukidanju viza, izgledaće kao Ramačev tekst, mnogo entuzijazma, bez morala.

A možda nam u Srbiji moral samo smeta?

Zašto ne uskliknemo s ljubavlju svetitelju Ivici: Povedi nas u Evropu, o, ti Pravedniče koji najbolje znaš!

SPS će postati član Socijalističke internacionale, Evropa će se Dačiću ulagivati, ne treba da se vraćamo u prošlost, treba nam Ramačeva budućnost, dobro jutro SPS!

Good morning, SPS Europe!

Ako ste slučajno mislili na Srbiju kao psihički entitet, nikad mentalno nismo bili jači: možda nekim slabašnim narodima pet meseci kampanje izgleda mnogo, ali superiorne nacije umeju da se nose sa 150 dana opštenarodnog veselja. Gledati Vojislava Koštunicu svake večeri na televiziji – nema cenu; posmatrati Borisa Tadića koji obećava 200.000 radnih mesta koliko sutra – priceless; slušati Tomislava Nikolića u šešeljevskom oralnom grču – neponovljivo! Kamo lepe sreće da nam kampanja traje još pet ili pedeset meseci: tek bismo onda mogli razumno da prelomimo, po čemu smo, inače, poznati.

Srpska matematika

02. Ako smo, odavde iz Hrvatske, mogli razumeti da je opet riječ o historijskim izborima, kakvi su izgledi da porazite historiju i rešite se, recimo, Koštunice ili Nikolića?

Izgledi su nikakvi jer je srpska izborna matematika surova. Po svemu sudeći, Vladu neće moći da formiraju dve stranke – večito će im faliti neko treći: recimo, u slučaju da se Nikolić i Koštunica dogovore oko vlasti, biće im neophodna Socijalistička partija Srbije; Boris Tadić može da računa sa podrškom manjina, eventualno na LDP Čedomira Jovanovića – ali mu to nikako neće biti dovoljno za većinu. U nedostatku priznanja tko bi sa kim vaistinu pristao da sarađuje, jedino je izvesno tko s kim neće: Tadićevi demokrati neće sa Nikolićevim radikalima; Nikolićevi radikali neće sa Tadićem i Jovanovićem; Koštunica neće sa Jovanovićem; Jovanovićev LDP neće s Koštunicom, Nikolićem i socijalistima Ivice Dačića; socijalisti hoće sa svima sem sa Čedomirom Jovanovićem! Ako ste iz svega ovoga saznali šta će se u Srbiji desiti 11/5, igrajte loto: sedmica vam je obezbeđena!

03. Koliko sam kao Hrvat uspeo da shvatim, Tadić i Koštunica su se vrlo ozbiljno zakačili oko Sporazuma o pridruživanju EU. Koštunica i njegov antialkoholičarski koalicioni partner Velimir Ilić redovito Tadića nazivaju "izdajnikom", tvrde da je "prodao Kosovo", da radi za "strane interese". Optužuju Tadića da je sprečio ratifikaciju naftnog ugovora sa Rusijom, jer su na Vladi, u dva navrata, Tadićevi ministri glasali protiv potpisivanja ovog ugovora. Sad čujem da će se u petak sastati Vlada Srbije i dva dana uoči izbora ratifikovati ugovor sa Rusijom. Malo sam zbunjen, jebiga. Znači li to da Tadić i Koštunica više nisu u svađi?

Vaša zbunjenost tipični je "Tadićev sindrom" koji uvek počinje teškom kritikom Vojislava Koštunice da bi se u poslednjoj fazi bolesti završio prihvatanjem svih uslova Vojislava Koštunice. Što se ovog potpisivanja tiče, Tadić je nedeljama a posebice tjednima tvrdio da "tehnička vlada nema kapacitet" za ovakvu vrstu odluke, da bi pre 48 sati otkrio da "tehnička vlada ipak poseduje kapacitet" da sa Rusima potpiše ugovor i gotovo džabe, za manje od pola milijarde dolara, Putinu pokloni kompletnu naftnu industriju koja, srpski brat ruskom bratu, vredi bar dvadesetak puta više. Ali, kako Kosovo nema cene – podrška Rusije plaća se poklonom koji predstavlja totalnu energetsku zavisnost od Putinovog raspoloženja; kad god se Vladimiru bude prohtelo, od Srbije može da traži šta poželi. U suprotnom, zna se: zatvorimo slavine i bog da nas vidi! Pitajte Ukrajinu o čuvenoj ruskoj ljubavi!

Večiti premijer

04. Tek mi sad ništa nije jasno. Znači li to da stvarno postoji mogućnost da Tadić i Koštunica opet zajednički formiraju Vladu? Šta bi u toj Vladi radio Koštunica kad je Tadić odlučno rekao da Koštunica u takvoj koaliciji nikad ne bi mogao da bude premijer?

Čim Tadić nešto "odlučno tvrdi" znači da će uraditi nešto sasvim suprotno; na prethodnim izborima "odlučno je tvrdio" da će Božidar Đelić biti premijer i da nema nikakve šanse da Koštunica bude na tom mestu – a desilo se da je Tadić upravo Koštunici dao premijersko mesto, što će, ako bude potrebno, učiniti opet, da ne trepne. Kad već pominjete dr. Vojislava Kalašnjikova, njemu su sudbina i Tadić dodelili jedinu životnu ulogu: da bude večiti srpski premijer ili – da se povuče u mirovinu. Naravno da nema šanse da Koštunica Vojislav u nekakvoj Vladi bude bilo šta sem premijera: lakše je zamisliti Papu kao ministra sporta u Vladi Vatikana nego Koštunicu na mestu ministra za socijalnu politiku!

05. Moguće je da mi logika nije jača strana, ali ima li u svim tim srpskim koalicijama zrno principijelnosti. Kao kroz san, sećam se da je onaj Mlađan Dinkić rušio Vladu Demokratske stranke 2004. godine; sad je najbolji prijatelj Borisa Tadića. Uz Borisa su, koliko čujem, Nenad Čanak i Vuk Drašković – treba li da citiram šta su njih dvojica govorili o Tadiću?

Ne treba, zna Boris odlično šta su o njemu pričali. U znak pažnje, Dinkiću je obećao četvrtinu svih osvojenih mandata, što se graniči sa posebnom vrstom ludila jer Dinkićeva mafijaška osovina G17+ nije u stanju ni cenzus da pređe, ali može se Borisu, beg nije cicija! Iz mrtvih je vratio Vuka Draškovića koji ovih dana kao duh hoda Srbijom i mrmlja o Evropi, izbegavajući da pomene omiljenog Dražu i Ravnogorski pokret od kojih se deceniju nije moglo živeti. Odjednom je nesrećniVuk Drašković tumač Sporazuma sa Europskom Unijom, iz njegovih usta čujemo da ovih dana u Srbiju stiže "četiri milijarde dolara", šta zna dete Vuk šta je četiri milijarde dolara?

06. Kosovo je, imamo hrvatski utisak, bilo u centru izborne pažnje?

Mislite na "lažnu državu Kosovo" sa vojnom bazom Bondstilom kao glavnim gradom ove "NATO države"? Ako ciljate na ovu teritoriju koju ovako opisuje Vojislav Koštunica, uz terciranje Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, onda ste u pravu: takvo Kosovo jeste bilo glavna tema kampanje. Razlike između njih trojice su u nijansama: Koštunica i Nikolić odbijaju Sporazum sa Europskom Unijom sve dok se nesrećna EU ne izjasni – odnosi li se ovaj sporazum na Kosovo ili ne? Tadić nudi praktičniju varijantu: on tvrdi da Sporazum priznaje celovitu Srbiju i da je u njenom interesu da nekako uđe u Evropu odakle će se boriti da Kosovo nikad ne postane član EU. Sva trojica se kunu da nikad, never i nikad neće priznati nezavisno Kosovo; sva trojica se užasavaju izjava iz EU da Srbija treba da ima "dobrosusedske odnose" sa Kosovom, jer nam Kosovo nije sused pa nema potrebe za "dobrosusedskim" odnosima; sva trojica, kao mantru, ponavljaju priču o "kršenju međunarodnog prava"; konačno, sva trojica su duboko zahvalni Rusiji na njenoj "principijelnoj" podršci što će pokazati ratifikacijom naftnog ugovora...

07. A šta ako se ispostavi da je nakon izbora nemoguće formirati Vladu?

Ništa strašno: zakazaćemo još novije izbore, već smo pet meseci u kampanji, još pola godine ništa ne bi bilo strašno, neće nam Evropa nigde pobeći. Važno je samo da se bavimo Kosovom. Sve ostalo nije bitno.

08. Da li je moguće da, recimo, neka koalicija Koštunice & Nikolića, ako nekako uspeju da naprave većinu, kako se obećava, stvarno poništi Sporazum sa Europskom Unijom?

A što ne bi bilo moguće? Prvo poništimo Sporazum, a potom ostvarimo sve one predloge koji ovih dana čujemo u kampanji: da deložiramo ambasade onih država koje su nepromišljeno priznale Kosovo, da uvedemo vize svim građanima pomenutih nepromišljenih država, da nepromišljene države tužimo gde stignemo, da u iznenadnim carinskim prepadima kamione i vozila iz nepromišljenih država tako temeljito pretresamo da im više na pamet neće pasti da se vozikaju srpskim drumovima, da podignemo borbeni nivo vojske na stepen mobilizacije, da uspravimo srpski junački duh i svetu pokažemo da se Srbija pita!

Još izbora!

09. U zlehudom optimizmu računa se na proeuropske građane koji više neće plaćati vizu za mnoge europske zemlje?

Mislite li